Kroz život je prošao mnogo toga, ali je ostao veran glumi i porodici
Glumac Nikola Kojo, čija karijera traje više od pet decenija, retko govori za medije, a kada to čini, uvek bez ustezanja iznese svoj stav o životu, politici i svojoj profesiji.
S obzirom na to da je rođen u nekom drugačijem vremenu, Nikola, kao i mnoge njegove kolege koje pamte neko prošlo vreme oseća povremeno nostalgiju za prošlim vremenima.
- Jesam, nostalgičan sam. Ja sam čovek prošlog veka. Rođen u Beogradu, vaspitavan kao Jugosloven i građanin sveta. Mnogo mi nedostaje takvo okruženje. Žao mi je što mladi veličaju i vole samo političke granice koje su im neke alave budale odredile i mrze sve što nije to. Verovatno će, kad dožive još neka prekrajanja njihovog okruženja ili kad obiđu malo sveta, shvatiti o čemu govore ljudi mojih stavova i iskustava.
NE PROPUSTITE
Svoje umeće pokazao je još kao dete, a tada samu glumu nije doživljavao kao posao.
- Ja to nisam doživljavao kao profesiju. Doživljavao sam kao igru. To je trajalo do moje 15, 16 godine, kada sam shvatio da je to u stvari moja profesija. Iako sam ja filmski čovek, odnosno ne igram u pozorištu već duže vreme, ali sam igrajući predstavu u Ateljeu 212, preko onog čuvenog bifea, one male šupice, gde su tada sedeli stvarno veliki ljudi tog vremena i ljudi za sve vremena, tipa Zoki Radmilović, Cice Perovića, Mihiza... Kada sam gledao te ljude, kako su pametni i duhoviti, nešto mi je govorilo da mi je tu mesto. Taj Atelje mi je bio taj veliki san. Kasnije, kada sam rešio da upišem Akademiju, glavni cilj mi je bio da budem primljen u Atelje. I bio sam primljen, bio član Ateljea dve godine, dok nisam dobio otkaz - rekao je svojevremeno Nikola Kojo u emisiji "TV lica... Kao sav normalan svet" na RTS-u.
On je bio iskren oduvek, pa nije krio ni da mu nije odmah pošlo za rukom da upiše željeni fakultet.
- Vanredno sam završavao školu, pošto sam mnogo snimao, odlazio sam sa časova, pa po dva, tri meseca odsustvujem, onda polažem ispite. Polagao sam prijemni pre vojske, pa sam prvi put. Onda sam, kao da ne bih gubio vreme, da ne upisujem neke fakultete koje me ne zanimaju, otišao u vojsku sa 18 godina na četiri, pet meseci. Onda sam ponovo polagao iz vojske prijemni ispit i opet pao. Posle vojske sam se ozbiljnije spremio.... Morao sam da se vratim nazad. Kada sam prvi puta pao na Akademiji, rekao sam "više nikada neću da se pojavim, oni su ovakvi, oni su onakvi"... Ali sam i drugi put došao iz vojske da probam nespreman. I opet rekao: "Aha, sada me više videti neće nikada." Treći put sam se tamo pojavio sa idejom da ću dolaziti do staračkog štapa, ako me ne prime ove godine. I tada me je, na sreću, profesor Bajčetić primio - rekao je Kojo.
NE PROPUSTITE
Porodica mu je od uvek bila polazna tačka, a danas kada ima svoju decu još više je vezan za nju. On ističe da citira Nikolu iz filma "Mi nismo anđeli".
- Više živim život Nikole iz "Anđela 2". Imam tri ćerke lepotice - rekao je glumac.
Otkrio je po čemu pamti starije kolege koje, nažalost, više nisu s nama - Milenu Dravić, Dragomira Bojanića Gidru, Ljubišu Samardžića..
- Pamtim ih po posvećenosti, obrazovanju, ljudskosti, društvenom angažovanju. Neke od njih pamtim i po skromnosti, neke po boemštini, neke ovako, neke onako, ali savete svakako pamtim i ne citiram. Tako sam sazdan. Sve nekako filtriram i sačuvam u srcu i podsvesti - rekao je Kojo za Kurir.
NE PROPUSTITE
