Od straha je OSEDELA za nekoliko sati: Rahela Ferari nizala je duhovite opaske, ali ona nije imala mnogo razloga za smeh

Slavna glumica čije replike danas često kroz smeh citiramo proživela je nekoliko strašnih godina u Beogradu

Rahela Ferari do danas je jedna od najvoljnijih glumica koje su generacije Jugoslovena gledale na velikom platnu i malim ekranima, a 12. februara obeleženo je 29 godina od njene smrti.

Šira publika najčešće citira njene replike iz "Tesne kože" i "Davitelja protiv davitelja", a zabeležila je nezaboravne uloge i u filmovima "Skupljači perja", "Nacionalna klasa", "Grlom u jagode", "Tango argentino" i mnogim drugim. Njena velika karijera krunisana je brojnim priznanjima, uključujući i Dobričin prsten i Sterijinu nagradu.

Rahela Ferari rođena je kao Rosa (Rohel) Frojnd 27. avgusta 1911. godine u Staroj Pazovi ili u Zemunu, u jevrejskoj porodici Bele Frojnda i Emilije Lajner, a svog detinjstva sećala se kao siromašnog, ali srećnog i obojenog maštom.

 

– Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke – ispričala je jednom prilikom.

Kako je opisivala svoju igru, ona je bila svojevrsna režiserka svojim sićušnim prijateljima koji su joj zamenjivali igračke.

 

– Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj – pričala je Rahela Ferari.

 

Vrlo mlada prepoznala je svoj dar i ljubav prema teatru, pa je od 1930. do 1940. godine radila u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, nakon čega je jednu godinu provela u Umetničkom pozorištu u Beogradu. U međuvremenu je bila u Budimpešti na usavršavanju, koje je značajno uticalo na njen razvoj.

Kada se udala za Aleksandra Stojkovića, vrlo uglednog glumca tog vremena, ime je promenila u Marija Stojković, mada se dugo predstavljala kao Bela, ali je nakon njegove smrti počela da koristi pseudonim Rahela Ferari.

 

Nakon što je Jugoslavija ušla u Drugi svetski rat ona nije nastupala u pozorištu. Bilo je jasno da kao Jevrejka neće moći da nastavi normalno sa svojim životom, te je morala da se skriva da bi preživela.

 

Posebno je to slučaj jer je Rahela odbila da nosi oko ruke žutu traku, zbog čega je bila meta u mračnom trenutku koji je zadesio Evropu, pa je glumica morala da se krije na tavanima i u podrumima svojih prijatelja u okolini Beograda. Neki su je primali i skrivali iz čiste ljubavi i poštovanja, a neki za novac.

 

Naime, neko vreme je živela predstavljajući se kao glumica Ruža u jednoj kući u Žarkovu, kada je na vrata zakucao – Gestapo. Kako je kasnije pričala, paralizovala se od straha, više nije osećala ni udove i stajala je ukočena dok su odjekivali udarci po vratima. Znajući da nema kud, otvorila je vrata, kada se iznenada pojavila komšinica Smiljka, inače jedina koja je znala ko je misteriozna žena u žarkovačkoj kući.

 

– Ružo, kaži "dragička", dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te! – povikala je Smiljka i bacila se Beli u zagrljaj, a potom su obe počele da grle agente i pozvale ih na rakiju da proslave srećan događaj. Štaviše, Bela je zbunjenim predstavnicima Gestapoa poručila da su joj doneli sreću i da mora da ih časti.

U tako neočekivanoj situaciji, oni je nisu ni legitmisali, a glumica je nastavila da se skriva i već sutradan napustila Žarkovo. Kada je, međutim, sledeći put pogledala ogledalo posle ovog događaja, u njemu je videla nepoznatu ženu – njena smeđa kosa bila je sasvim bela.

Odatle je dalje otišla na jedan tavan u blizini Cvetkove pijace, gde je boravila i čuvena glumica Kapitalina Erić, a ovde su ostale sve do oslobođenja Beograda.

Nažalost, ona je bila jedina članica svoje porodice koja je preživela užase Drugog svetskog rata.

 

Teatru se vratila tek 1945. godine, po okončanju rata, i to u Novom Sadu. Dve godine kasnije je, sa njegovim osnivanjem, prešla u Jugoslovensko dramsko pozorište, čija je prvakinja bila i gde je ostvarila veliki broj nezaboravnih uloga u "ribarskim svađama", "Ožalošćenoj porodici", "Jegoru Buličovu"...

Pravu filmsku slavu stekla je tek u poznim godinama, igrajući u ostvarenjima koja se danas smatraju kultnim, a jedna od najcitiranijih iz sveta filma.