Predala se LJUBAVI, sklonila karijeru na stranu: Rade Šerbedžija uputio EMOTIVAN poslednji pozdrav Snežani Nikšić

Legendarna glumica Snežana Nikšić preminula je u 79. godini, a jedan od najdirljivijih osvrta na to kakva je veličina bila u pitanju pružio nam je njen kolega i prijatelj Rade Šerbedžija

Čuvena jugoslovenska i srpska glumica Snežana Nikšić preminula je proteklog vikenda u 79. godini u Beogradu, nakon duge i teške bolesti.

Proslavljenu glumicu istorija domaćeg filma upamtiće po ulogama u ostvarenjima "Inspektor", "Sretni umiru dvaput", "Pre rata", "Na papirnatim avionima", "Priča koje nema", "Pozdravi Mariju", a još veću karijeru izgradila je u pozorištu, budući da je godinama nastupala u Ateljeu 212.

 

Tu je i upoznala svog drugog supruga Ljubu Tadića, dok je još bila u prvom braku.

— Znao sam da je bila udata, ali me nije interesovalo. Koliko sam bio obuzet njome najbolje će vam pokazati sledeća priča. Dosađivao sam joj posle probe da se vidimo. Ona je brzo koračala hodnicima "Ateljea 212" i kasnije ulicom u nadi da ću odustati. "Ja sam udata žena", ponavljala mi je. Kad je ušla u svoj spaček i pokrenula ga, nisam odustao. Trčao sam Ulicom Lole Ribara za njom. Nije me bilo sram. Zaljubio sam se, a zaljubljeni čovek nema čega da se stidi, pod uslovom da je pristojan — ispričao je svojevremeno Ljuba Tadić.

Vest o smrti Snežane Nikšić pogodila je mnoge, a među njima je i njen kolega i prijatelj Rade Šerbedžija, koji je uputio emotivnu poruku putem Fejsbuka. Prenosimo je u celosti.

 

"Bila je gospođica jugoslovenskog filma. Kad se pojavila na filmskom platnu sredinom šezdesetih godina, prošloga stoleća, sve je zaplenila svojom nadnaravnom lepotom. Retko je ko od naših glumaca i glumica imao tako nekako gospodstveno lice kao Snežana Nišić.

 

Možda joj je ta činjenica i odmagala u stvaranju svoje filmske karijere, jer su naši tadašnji filmovi upravo vapili za oporim i ruralnim licima. Snežana se svojim stasom i licem nikako nije uklapala u tu balkansku ikonografiju, te je morala čekati da joj se otvori put u građanskim filmovima, kojih je bilo tako malo u to doba u našoj zemlji. I konačno je dočekala sjajnu priliku. Tada, jedan od najinteresantnijih filmskih režisera iz Jugoslavije, Slovenac Matjaž Klopčič, odabrao je Snežanu za glavnu ulogu njegovoga filma “Na papirnatim avionima", koji je bio tako dobar da je bio te godine uvršten u službenu konkurenciju Kanskog filmskog festivala. Snežanino lice u tome divnom filmu, zasjalo je punim sjajem i lepotom i zasigurno je bilo izuzetno važno za enormni uspeh toga prelepoga filma.

 

Iza toga je postala maskota svih Klopčičevih filmskih sanjarija. Snežana i ja smo bili partneri u dva filma. U “Čudnovatoj mladosti Borisa Horvata“, koga je režirao Branko Ivanda 1967. godine i u “Sedmini“ Matjaža Klopčiča 1968.

 

Bila je nestvarno lepa i gotovo joj je ta njena savršena lepota odmagala na filmu. Valjda su je zbog toga i mnogi jugoslovenski filmovi, ratnih i seoskih tematika, koji su se tada obimno snimali, zaobilazili u velikim krugovima. Ali ona nije bila nesrećna zbog toga. Kao da joj je odgovarala ta posebna i na neki način povlaštena pozicija u Jugoslovenskom filmu. Osim toga, tih njenih ranih umetničkih leta više ju je zanimao teatar, te je prve uspešne uloge ostvarila u legendarnom Ateljeu Mire Trailović. ( Šekspirova Julija, Saša u Ivanovu, Mrozekov Tango…) Volela je Snežana i film, ali je više, čini se, volela život. I to život koji je ona sebi organizirala na svoj način. Najsrećnija je bila u krugu svoje porodice, gde je sasvim pasionirano i strašno organizirala svoje vreme i nije žalila za filmskim ekipama i putovanjima i druženjima. Film je za nju bivao, čini se, umetnost koju je volela i cenila ali kojoj se, ipak, nikada nije želela do kraja davati.. Ostala je tako za publiku, pa čak i za svoje prijatelje, tajanstvena i misteriozna.

Danas, kada razmišljam o njenoj filmskoj karijeri, dođe mi žao što nije više filmova snimila,ali čini se da je ona to tako sama odlučila. I gotovo da je lepo što je to tako bilo. Možda je, tada,u najranijoj mladosti, mogla uzeti kofere, otputovati u beli svet i pokušati to svoje lepo građansko lice internacionalizirati.

 

I ja sam siguran da bi ona u tome uspela. Govorila je i engleski sjajno. Ali Snežana je više od filma volela sam život. I ljude s kojima je taj život živela. Vuka Babića, sjajnoga filmskog režisera i intelektualca, a kasnije jednog od najvećih umetnika našega vremena, velikoga Ljubu Tadića. Snežana se potpuno dala toj velikoj ljubavi i opet je film i teatar postavila na sporedni kolosek svoga života. Tako je počelo i naše druženje jer u to doba Ljuba i ja smo postali najbolji drugari…

Volela je Snežana i Beograd na poseban i svoj način, čije je jeseni obožavala, utapajući se u gradsku idilu posebnih slikarskih i kiparskih izložbi i koncerata klasične muzike. Imala je i svoju planinu Taru, koja je za nju postala izvor samog života i najdublji njegov smisao. Imala je i uvek uza sebe svoju jedinu kćer Mionu, kojoj je poklonila čitav svoj život.

 

Snežana Nikšić je bila velika filmska glumica i naša filmska gospođica, koja je odlučila da se filmu ne preda potpuno... Radije je zadržala svoj život čvrsto u svojim rukama. Do kraja.