Došla je u Evropu skrivena u kamionu: Filmska priča Nađe Nadim, Avganistanke koja ostvaruje sve što se usudi da sanja

Mnoga deca koja su u situaciji u kakvoj je Nađa bila ni ne pomišljaju da maštaju o velikim stvarima jer im stvarnost poručuje da su njihovi snovi uzaludni. Njen primer, međutim, pokazuje da je, ako se dovoljno trudiš i veruješ u sebe, baš sve moguće — čak i ono što deluje kao nedostižno.

Nađa Nadim (34), fudbalerka koja je 99 puta nastupala za fudbalsku reprezentaciju Danske, postala je doktorka, nakon pet godina vrednog studiranja paralelno s bavljenjem profesionalnim fudbalom na najvišem nivou.

 

Ona je prošle sezone igrala ključnu ulogu u ekipi Pari Sen Žermena na putu ka osvajanju nacionalne titule, prvi put u istoriji ovog kluba u ženskom fudbalu, postigavši 18 golova u 27 utakmica.

— Hvala svima koji su me podržavali od prvog dana, svim mojim novim prijateljima koje sam usput stekla. Ne bih ovo mogla da uradim bez vas, zauvek ću vam biti zahvalna na podšrci — napisala je Nađa na svojim profilima na društvenim mrežama pre nekoliko dana, nakon što je saopšteno da je završila studije medicine. — A za hejtere: ponovo sam to uradila! Razbila sam i ne možete ništa da uradite u vezi s tim!

 

Ako se uzme u obzir komplikovana i teška životna priča Nađe Nadim, ovo je još veći uspeh. Ona je, naime, rođena u Heratu, u Avganistanu, gde je živela s porodicom do 2000. godine. Tada je njen otac, general Avganistanske narodne armije, pogubljen od strane talibana, posle čega je Nađa s majkom i tri sestre otišla u izbeglištvo.

 

— Planirale smo da pobegnemo u London, gde smo imale nekoliko rođaka, ali s lažnim pasošima smo uspele preko Pakistana da stignemo samo do Italije — svojevremeno je Nađa otkrila na svom sajtu. — Odatle smo cela moja porodica i ja kamionom putovale dalje, misleći da idemo u London. Nakon nekoliko dana, izašle smo iz kamiona, očekujući da vidimo Big Ben. Nismo ga videle. Sve što smo videle bilo je drveće. Pitale smo pronaznika gde smo i saznale da su nas ostavili u Danskoj.

 

Nađa i njena porodica rešili su da ova zemlja postane njihov novi dom, pa su neko vreme živele u izbegličkom centru. Ubrzo je prepoznat njen talenat za fudbal, pa je počela da trenira u Alborgu, gde je stanova s majkom i sestrama, i nastupala je za B52 Alborg i Team Viborg.

 

Kako je vrlo mlada vrlo brzo napredovala i pred njom se otvarale prilike, Nađa je počela da menja klubove i niže uspehe, a u njenoj biografiji danas stoje imena poput Mančester Sitija i Pari Sen Žermena, gde je s ponosom nosila i kapitensku traku.

 

Uz to je proteklih pet godina vredno studirala medicinu, jer nije odustajala od svog davnašnjeg sna da jednog dana postane lekarka, a sve vreme se bavi humanitarnim radom, s posebnim fokusom na izbeglice, što je i sama bila. Nije ni čudo što je 2019. godine postala ambasadorka Danskog saveta za izbeglice, a u saradnji s ovom organizacijom posetila je mnoge centre u kojima deca žive uplašena, istraumirana, s neizvesnom budućnošću — baš kao ona pre više od 20 godina.

 

— To što sam ja prva migrantkinja, neko takve pozadine, u danskom nacionalnom timu, to je velika stvar za decu. To im da je priliku da sanjaju o tome da i oni jednog dana budu u istom položaju. Nadam se da sam im uzor. Nije stvar samo o fudbalu, već uopšte — bez obzira na vašu pozadinu, ono što ste proživeli, religiju, kulturu... Sve dok verujete i sanjate velike snove, treba da bude moguće. Mislim da sam ja to dokazala — rekla je nedavno Nađa.