Ono o čemu uvek mislimo da se dešava nekom drugom pre nego nama samima, prerano i bez ikakve najave snašlo je Silvanu Stojnić (40), udovicu slavnog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa. Otkako je 31. jula počela da se miri sa činjenicom da se otac njihovo troje dece, Andreja (8), Sergija (6) i Ele Mite (2,5) nikada neće vratiti, navršilo se punih četrdeset dana. Kako dani odmiču, ne postoji uteha koja bi makar na trenutak zalečila njenu bol i tugu, osim što su joj nove školske obaveze i maštarije naslednika jedini realni i pravi znakovi pored puta kojim bira da nastavi dalje.
- Još mi ljudi ponavljaju kako sam jaka i da ću sve ovo pregrmeti. Svesna sam da umem da se borim za ono u šta verujem, a dokaz mi je i deset prelepih godina koliko smo Ljubiša i ja živeli zajedno. Verovala sam u nas i našu priču tokom koje smo napravili mnogo više nego što smo mogli i da zamislimo. Međutim, nikada ne možeš da budeš dovoljno jak da bi se pomirio sa gubitkom najveće ljubavi i podrške – iskrena je Silvana, svesna činjenice da pre svega zbog dece mora da ostane racionalna.
- Više nemam čoveka kome sam uvek mogla da se obratim i pred kim sam mogla da budem i slaba, a nemam ni gde da istočim svoju bol. Plakanje mi predstavlja luksuz jer za suze nemam vremena. Ima dana kada mi neko razmišljanje, slika ili stih izazovu burne emocije, ali budući da sam najveći deo dana sa decom, moram da se kontrolišem. Deca se mnogo potresu kad me vide uplakanu. Andrej me odmah grli, Sergije me pita zašto plačem, iako sve zna, a Elica i pre nego što bih zaplakala, po glasu oseti promenu. Čim joj postanem sumnjiva, pita me jesam li plakala i da li sam dobro. Ona najviše priča o tati. Nedavno je pevušila Ljubišinu pesmu Opa, opa i rekla da će ga jako zagrliti kad se vrati. Prepričava kako je njoj tata dozvolio da žvaće žvaku, što joj mama brani, i zato je njen tata najbolji na svetu. Andrej je pre nekoliko dana dobio pet plus iz matematike, nakon čega je postavio pitanje da li bi tata bio ponosan na njega – prepričava pevačeva udovica pokušavajući da ostane pribrana bar u komunikaciji sa decom.
- Oni sve znaju i mnogo toga osećaju, ali trudim se da puno razgovaramo i ophodim se prema njima kao prema odraslim ljudima. Još dok im je otac bio živ, postavljali su pitanje šta je to smrt, a Sergije se nedavno rasplakao govoreći kako ne želi da i ja umrem. Mislim da zbog toga burno reaguju kad vide da plačem. Takođe, skoro su me pitali da li su oni dobra deca. Valjda na svoj način pokušavaju da dokuče odgovor zašto se sve desilo pitajući se jesu li oni nešto zgrešili. Ali, vrlo dobro znaju da tate nema i da ga nikada više neće videti. Ponekad ni ja nisam svesna da se Ljubiša neće vratiti. Bilo je normalno da bude odsutan od kuće po tri, četiri dana ili dve nedelje u Holandiji, mesec dana u Australiji... Otkako je Andrej krenuo u školu, Sergije u predškolsko, a Ela Mita u vrtić, imam hiljadu obaveza i ponekad izgubim pojam o tome da se ovoga puta Ljubiša neće vratiti s puta. A kad to shvatim kao realnost, tu bol ne umem da opišem – priča Silvana svesna kako troje malo dece treba da izvede na pravi put.
- Zbog svega toga osećam veliki strah, koji mi je do sada bio nepoznat. Nikada nisam bila paničar, ali danas me neka razmišljanja teraju da to ponekad budem.
Ipak, osluškujem ih i zajedno guramo dalje. I na groblje nisam želela da ih vodim pre nego što su sami odlučili da odu. Prvo je sa mnom krenuo Andrej, a sutradan i Sergije koji je sam odabrao cvet sa trakom za svog tatu. Kasnije sam vodila i Elu... Ja sam tamo svakodnevno jer na tom mestu osećam neki mir i mogu da budem sama sa sobom. Trudim se da se i kad mi je najteže setim svoje fraze: Udahneš duboko, zatvoriš nos i skočiš, pa šta ti Bog da – kaže Silvana.
Jasmina Antonijević
