Iako je do sada dala nebrojeno intervjua, kod jednog pitanja je zastala i dobro razmislila o odgovoru
Voditeljka popularnog šou programa Tvoje lice zvuči poznato tvrdi da bi, kada bi ona morala da se maskira, volela da se nađe u koži nekog repera svetle kose koji nema apsolutno nikakvu sličnost sa njom. Voli da se zabavlja i da pomera sopstvene granice na poslovnom planu i toga se drži od kada je zakoračila u svet televizije, pre 19 godina. I danas su joj posle toliko godina iskustva najveći komplimenti kad joj neko kaže da joj veruje, da prenosi vedrinu na njega i da želi ponovo da je vidi.
– Ponosna sam na to što sam ostala dosledna sebi. Svi moramo da napredujemo i da se prilagođavamo vremenu u kom se nalazimo, ali ako si autentičan i svoj od početka, a uspeo si i da se prilagodiš trenutku, to znači da si našao pravu meru i da zato traješ – otkriva šarmantna voditeljka.
Iako je dosad dala nebrojeno intervjua, zbog jednog pitanja zamislila se, ali i nasmejala. Dugo je razmišljala o tome koje pitanje joj do sada kolege nisu nikad postavile, a koje je priželjkivala.
– Nikada mi niko nije postavio pitanje: „Pa pobogu, Maro, zašto si toliko smršala?“ Možda zato što nisu ni imali osnova da ga postave. Ovo se šalim na račun svoje kilaže koja stalno varira i oscilira, čak i po deset kilograma.
Kako kaže, da može, Mariji s početka karijere bi rekla samo malo da uspori. Da ne brine, da će sve stići, i da kaže i da pokaže, i da će uspeti da obiđe sva mesta i da uradi svaki intervju koji poželi.
– Ponosna sam ja na tu Mariju sa 20 godina. Ona se igrala i onda je igra prerasla u veliku ljubav, koja se pretvorila u profesiju. Samo bih joj rekla da ubaci u brzinu niže. Sve ostalo ne bih dirala – kaže i priseća se da su Rade Šerbedžija i Neno Belan bili prve javne ličnosti koje je intervjuisala na tadašnjem „Trećem kanalu“.
Lepa voditeljka je uvek nasmejana i vesela, uvek glasna i okružena prijateljima. Za njih kaže da su joj druga porodica koju je sama izabrala. U prava i iskrena prijateljstva oduvek je volela mnogo da investira, i vremena i emocija, i zato je od njih uvek mnogo i dobijala.
Nastavak na sledećoj strani...
– Sa mnom je lako smejati se i provoditi se, ali pravi prijatelji su tu i kad sam depresivna ili u problemima, i kad nisam toliki optimista i entuzijasta. Što kažu, na muci se poznaju junaci, a ja kažem na muci se poznaju prijatelji. Imam sreću da je veliki broj mojih prijatelja uz mene još od detinjstva, a i dalje smo na istoj trasi.
Neka od tih prijateljstva, koja su počela u parku kod „Tanjuga“ i na Kalemegdanu, traju više od 35 godina i završila su se na najlepši mogući način – kumstvima. Marija je odrasla u srcu Beograda, u delu grada poznatom kao Palas, pa je u tom periodu najviše vremena provodila u igranju kod Pobednika.
Tamo je naučila da vozi bicikl i stekla svoje prve drugare, a leta je provodila kod baka i deka u Kuršumliji i Vranju.
– Za detinjstvo me vezuje igra sa moje dve mlađe sestre, Oliverom i Jovanom. Bio je to bezbrižan i predivan period. Živeli smo u jako malom stanu i nas tri smo odrastale u jednoj sobi. Znate kako je to izgledalo kad svakoj od nas tri dođe samo po jedna drugarica, onda je već gužva. Tako da je kod nas uvek bilo minimum šestoro dece i navikla sam da budem deo ekipe, tima.
Za kraj se prisetila i porodičnog odlaska na more „jugom“ u Makarsku. Do rata su tamo letovali i seća se da su sestre i ona izluđivale roditelje sa zadnjeg sedišta pevajući satima, sve do mora. Ta sreća i radost se ne zaboravljaju, a to razigrano i veselo dete u njoj i danas živi i ne posustaje upkos brojnim izazovima.
NE PROPUSTITE
