TEŠKA ŽIVOTNA PRIČA GLUMAČKOG VELIKANA

"POČEO SAM DA PLAČEM I ZNAO SAM DA MI JE TU KRAJ": Mija Aleksić kao DETE preživeo je GOLGOTU, a jedna posebna žena tada ga je spasila od SIGURNE SMRTI!

0

Na današnji dan pre 96 godina rođen je velikan srpskog glumišta, Mija Aleksić

foto: Screenshot

Dvadeset dana po oslobođenju Kragujevca, Aleksić se obreo u 17. udarnoj diviziji. Armija je sakupljala umetnike da bi narodu na oslobođenim teritorijama ponudila kulturne sadržaje, zabavu i obrazovanje, a Mija je bio član hora i dramske sekcije. Zbog prirode jedinice u kojoj je bio, nije se mnogo puta našao u ozbiljnoj opasnosti, ali nije ni glumio heroja. Imao je već šta da glumi. Štaviše, borba na sceni pokazala se kao mnogo opasnija od nekoliko čarki u kojima je učestvovao.

 

Jednom prilikom igrao je nemačkog oficira u dramskom komadu namenjenom razonodi vojnika i toliko se uživeo u ulogu da je publika umalo pucala u njega.
Posle rata postao je član ansambla kragujevačkog Narodnog pozorišta, ali njegov talenat brzo je zapažen i prebačen je u Narodno pozorište u Beogradu. Ipak, ništa mu nije bilo tako važno kao činjenica da je njegov otac, za kog gluma nije bila ozbiljna profesija, konačno počeo da poštuje ono što je njegov sin postao.

Posle brojnih nagrada i kritika u superlativu koje je Aleksić dobijao za svoje pozorišne uloge od najeminentnijih imena tadašnjeg teatra, bilo je samo pitanje trenutka kada će zaigrati na filmu. Prvi ga je angažovao Puriša Đorđević za svoje kratkometražno ostvarenje Muva, a potom i za dugometražni film Opštinsko dete. Popularnost je vrtoglavo počela da mu raste i zahvaljujući radio-emisiji Veselo veče u kojoj je igrao povarošenog đilkoša Rafa Maksića koji je, kao refrenom, svaku doskočicu završavao bučnom poštapalicom: Daklem, tu sam te čekao! Još veću popularnost stekao je televizijskom serijom Lole Đukića Servisna stanica, gde je čak i povređen tokom snimanja kada u sceni tuče sa Čkaljom, lažna flaša nije pukla pri udarcu u Mijinu glavu.

Uz uspehe i slavu koji su mu stigli, Mija Aleksić se opustio i radio stvari koje mu prijaju. A jedna od njih bila je i kafana.

 

- Možda sam pogrešio što sam nekako rano izbio na površinu i postao popularan, pa su se moji postupci merili pod većom dioptrijom. Srećom, umeo sam da se obuzdam i na vreme uvidim šta mi smeta. Voleo sam nekada da sednem i u kafanu i da sa drugovima popijem čašicu. O tome se posle dugo pisalo i pričalo. Kad sam video da sve dobija veće razmere, smogao sam snage da piće potpuno izbacim iz upotrebe - pričao je Mija nakon što se 1972. odrekao alkohola.

 

Ostala mu je jedna neuporedivo benignija strast: sakupljanje starih satova, slika i čaša, koju je negovao do kraja života.

 

Pet godina nakon što je ostavio alkohol, otišao je u penziju. Međutim, radio je isto koliko i pre, a neka od najvećih ostvarenja odigrao je upravo kao penzioner, na primer Maratonci trče počasni krug ili Varljivo leto '68. Ali, u Narodno pozorište ulazio je samo kao posetilac.

 

Zbog srčanih problema, Miji Aleksiću su 1989. godine ugrađena dva bajpasa. Nezadovoljni postoperativnim tokom, lekari su ga operisali još jednom. Nakon toga, smatrajući da će mu blizina mora pomoći da se oporavi i ublažiti simptome angine pektoris od koje je bolovao, otputovao je u Tribunj, ali je završio u bolnici u Šibeniku. I pored toga, prihvatio je ulogu Hulija Popovića u filmu Tango Argentino Gorana Paskaljevića.


- S velikim strahom i zebnjom pristupio sam snimanju. Bojao sam se da mi se nešto ne dogodi, pa da čoveka dovedem u neprijatnu situaciju. Tokom poslednjih nekoliko godina više vremena proveo sam u bolnici nego kod kuće. Ali, izgleda da je rad dobra terapija i kako su dani odmicali, ja sam se osećao sve bolje. Iznenađen mojim rezultatima, lekar mi je rekao: Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film - pričao je po završenom snimanju.

 

Iako se ne stiče utisak da je rekao baš sve što je imao i da nas je nasmejao onoliko koliko je mogao, mada je još s nama kroz besmrtne filmove i serije bez čijih je frejmova gotovo nemoguće zamisliti televizijski ekran, preminuo je tri godine kasnije, 12 marta 1995. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Kao nekim testamentom upućenom čitavoj naciji, u nasledstvo nam je ostavio da se nasmejemo svaki put kada ga se setimo.

 

 

makonda-tracker