Gorica Nešović: Kad padnem, umem brzo da ustanem

Po­zna­ta no­vi­na­r­ka ot­kri­va ka­ko je si­na uči­ni­la sa­mos­tal­nim i za­što je tek sa­da u ži­vo­tu ot­kri­la le­po­tu slobode

No­vi­na­r­ka Go­ri­ca Ne­šo­vić 15 go­di­na sa ko­le­gom Dra­ga­nom Ili­ćem sva­ko ju­tro vo­di na­j­slu­ša­ni­ju ra­dio-emi­si­ju „Bu­đe­nje“, za­hva­lju­ju­ći ko­joj je ste­kla si­m­pa­ti­je pu­bli­ke. Od­sko­ro je pos­ta­la i deo ti­ma Sr­đa­na Pre­do­je­vi­ća i Jo­va­ne Jo­k­si­mo­vić i to kao re­po­r­ter ko­ji se uklju­ču­je sa uli­ca Beo­gra­da i na hu­mo­ri­sti­čan na­čin ko­men­ta­ri­še do­ga­đa­je. U raz­govo­ru za Glo­s­sy, Go­ri­ca ka­že da je pri­hva­ti­la po­nu­du sa TV Pr­va jer je ti­me do­bi­la ono što je sva­kom no­vi­na­ru na­j­va­žni­je - slo­bo­du.

 

- Do­bi­la sam jed­nu mi­ni­ja­tu­ru u ko­joj mo­gu da ko­men­ta­ri­šem na­šu sva­kod­ne­vi­cu. Su­vi­še smo op­te­re­će­ni po­li­ti­kom i ne­kim ru­žnim do­ga­đa­ji­ma. U no­vi­na­ma pr­vih ne­ko­li­ko stra­na re­ze­r­vi­sa­ne su za po­li­ti­ku, do­bar deo zau­zi­ma cr­na hro­ni­ka, ne­ko­li­ko po­lu­go­lih de­vo­ja­ka kao za­ba­va i even­tual­no ne­ki mod­ni sa­vet ko­ji ne­ma ve­ze s mo­zgom. Ni­je to ži­vot ko­ji ži­vi­mo. Za­to se ja ne­ka­ko tru­dim da po­ka­žem te sli­či­ce iz sva­kod­ne­v­nog ži­vo­ta, ko­jih ima veo­ma mno­go, to je­st da in­spi­ri­šem lju­de da obra­ća­ju pa­žnju na njih. Ina­če, idem iz „Bu­đe­nja“ u „Ju­tro“. Kad za­vr­šim ju­tar­nji pro­gram na ra­di­ju, tr­čim sa Ko­šu­t­nja­ka na Trg re­pu­bli­ke oda­kle se i ja­vljam. Sr­đan Pre­do­je­vić mi je pred­lo­žio da ovo ra­dim još pre me­sec da­na i ni­ma­lo ni­sam ra­z­mi­šlja­la jer mi se od­mah do­pa­lo. U sva­kom po­slu na­j­va­žni­je je da ti ni­ko ne sto­ji nad gla­vom, već da ima po­ve­re­nje u te­be, a on­da to po­ve­re­nje i da se opra­v­da. U to­me je le­po­ta slo­bo­de - ka­že Go­ri­ca do­da­ju­ći da je pre­sre­ć­na zbog či­nj­ni­ce da u Sr­bi­ji i po­red mno­go le­ta­r­gi­č­nih i me­la­n­ho­li­č­ni lju­di, ima i dos­ta onih ko­ji­ma je još do sme­ha.

 

Bez ob­zi­ra na mu­ke, sva­ko vo­li da se na­sme­je. Pre­sre­ć­na sam kad nam sti­g­nu po­ru­ke slu­ša­la­ca ko­ji ka­žu da ih u au­to­bu­su gle­da­ju ču­d­no jer se sme­ju, ne­ki ja­ve i da su se pa­r­ki­ra­li... Ma­da, mi ne ra­di­mo za­bav­no-hu­mo­ri­sti­č­ki pro­gram, do­bro, je­ste on za­ba­van, ali ne mo­ra pod oba­ve­zno da bu­de i hu­mo­ra. Ži­vot u Sr­bi­ji ni­ka­da ni­je do­sa­dan, ima­mo če­mu da se na­sme­je­mo: na­šim na­vi­ka­ma, men­ta­li­te­tu, pra­vi­li­ma i nji­ho­vom kr­še­nju. Na­j­vi­še se ša­li­mo na so­p­stve­ni ra­čun. Na­jin­spi­ra­ti­v­ni­je je to ka­ko se naš čo­vek sna­la­zi u ži­vo­tu. Je­di­no što me bri­ne je­ste či­nje­ni­ca da se po­sled­njih go­di­na, po­red te le­ta­r­gi­je i me­la­n­ho­li­je, u nas uvu­kla i ne­ka pa­kost."

Kao ma­j­ka odra­slog de­te­ta, Go­ri­ca je bi­la u pri­li­ci da bu­de u ra­zli­či­tim isku­še­nji­ma ko­ja je, ka­ko ka­že, la­ko re­ši­la jer iz­me­đu nje i si­na pos­to­ji ve­li­ko po­ve­re­nje.

- Tru­dim se da bu­dem real­na, da ga ne ku­jem u zve­zde za sva­ku si­t­ni­cu, ali po­no­sna sam, pre sve­ga, na na­še me­đu­sob­no po­ve­re­nje i ra­zu­me­va­nje. Ka­da je imao 19 go­di­na, „pu­sti­la“ sam ga da ide u In­di­ju na če­ti­ri me­se­ca. Na mo­je pi­ta­nje za­što baš ta­mo že­li da ide, re­kao je - da bi istra­žio ne­ma­te­ri­jal­ne vred­nos­ti ži­vo­ta. Sam je pu­to­vao od se­ve­ra do ju­ga, sna­la­zio se, upo­zna­vao lju­de. Vra­tio se s jed­nim di­v­nim osme­hom na li­cu ko­ji ima i da­nas. Go­to­vo svi iz mo­je oko­li­ne išču­đa­va­li su se ka­ko sam mo­gla da ga pu­stim. Mi­slim da mu je to pr­vo pu­to­va­nje po­mo­glo da pos­ta­ne sa­mos­ta­lan, da od­go­va­ra za svo­je pos­tu­p­ke, da kad ne­što za­br­lja, sam to i po­pra­vi, da nau­či da se ču­va, ali i da ne­gu­je ra­do­zna­lost ko­ja čo­ve­ku otva­ra mno­ga vra­ta i či­ni ga mno­go bo­ga­ti­jim - pri­ča ra­dio-vo­di­te­lj­ka.

 

Osim ba­vlje­nja no­vi­na­r­stvom, Go­ri­ca je i au­to­r­ka tri knji­ge, a jed­na od njih je­ste i ro­man „Ni­je stra­šno ako pa­d­neš, stra­šno je ako ne usta­neš“.

Go­di­na­ma ni­sam pa­la. Pos­to­je po­sr­ta­nja, na­rav­no, ni­je nam sva­ki dan isti, ima le­pih i ma­nje le­pih ve­sti i do­ga­đa­ja. Lju­di se če­sto uta­pa­ju u tim lo­šim. Kad de­te pa­d­ne, odra­sli mu obi­č­no ka­žu: „Ha­j­de usta­ni, ni­je to ni­šta“. Ti isti sta­ri­ji kad pa­d­nu, če­sto du­go se­de i ne zna­ju šta da ra­de. Ja se ne dam. Ži­vi­mo u ze­mlji u ko­joj mo­ra­mo mno­go da da­je­mo, a ma­lo do­bi­ja­mo. Za­to je ve­ći­na na­mr­šte­na, snu­žde­na, gle­da u ze­mlju kad ko­ra­ča, izgu­bi­lo se sa­mo­po­što­va­nje - za­klju­či­la je Go­ri­ca.