Nakon što se publici predstavio kao Jakša u ostvarenju "Montevideo", mladi glumac Andrija Kuzmanović briljirao je rolom inspektora Stanka Pletikosića u "Senkama nad Balkanom" reditelja Dragana Bjelogrlića. Nakon takvog uspeha, on između ostalog otkriva: da li je to ta "slava koja udara u glavu"?
Kako je počelo to sa glumom i dokle je stiglo?
- Sve je počelo tako što me prvi put Dragan Petrović Pele nije primio na FDU. Hvala mu na tome, zato što sam kasnije svemu pristupio dosta ozbiljnije, rekao je Andrija za Elle. - I tada, drugi put, bila mi je frka, iz prostog razloga što neko drugi treba da odluči hoćeš li da se baviš glumom, a ti sa druge strane samo time želiš da se baviš. Sada smatram da čovek nikada do kraja ne sme da bude zadovoljan onim što je uradio, uvek treba težiti još višem cilju. I to je ono što govorim klincima koji počinju da se bave ovim poslom.
Uvek tu ima trenutka kada osećaš da nešto znaš i da si spremniji za neki ispit, ali ne smeš nikada da budeš potpuno zadovoljan svojim izvođenjem dakako bi mogao da napreduješ. I to je jedna od čari glumačkog posla, ne smeš stvari da prepustiš autonimiji, ponavljanju, klišeu i moraš da vodiš računa o novim stvarima, ne bi li pre svega sebi bio iznova i iznova zanimljiv, a onda i publici.
Da li je ovo, nakon Senki, ona slava što udara u glavu?
- Mislim da još nisam svestan svega toga. Mada, ne mislim da će popularnost uticati na mene da se promenim, jer nisam baš klinac, imam 33 godine. Da imam 18 i da sam snimio holivudski blokbaster koji mi je doneo milione, možda bi to uticalo na moju ličnost. Ovako, radim posao koji volim u mom gradu i ne postoji razlog da se išta menja, pa ni ja. Ne želim ni da odem odavde, ni da prestanem da se bavim stvarima koje rade normalni ljudi. Jer, ko sam ja? Zašto sam bolji? Samo sam imao tu sreću da bavim poslom koji volim i da to ljudi zapaze i prepoznaju.
A devojke?
- Pa, da budem iskren, skoro sam se nešto zapitao na tu temu. Nailazio sam i ranije, kada se nisam profesionalno bavio glumom, na simpatije lepšeg pola, pa i nisam nešto naročito zatečen situacijom. Ne može popularnost ništa tu mnogo da ti odnose, niti donese. Uvek možeš da posumnjaš da taj neko nije s tobom zbog onoga što ti jesi, već zbog onoga što predstavljaš u okolini, ali mislim da taj krst ne nose samo glumci ili oni koji rade u svetu šou biznisa, već svi ljudi koji su uspešni. A možda i oni manje uspešni.
Kod svakog neko može da pronađe neke benefite. Čovek uvek može da brine zašto je neko tu. Ali, iskren da budem, nikada ne mislim o tome jer smatram da se na taj način gube strast i igra koje su, zapravo, ono što je interesantno između muškarca i žene. Ako previše razmišljaš, mnogo se gubi. Hajde da probam da je uverim da ono zbog čega bih ja želeo da je ona tu zapravo i jeste pravi razlog.
NE PROPUSTITE
