Venčanje Ane Ivanović i Bastijana Švajnštajegra bio je događaj o kome i dalje priča ceo svet, a za mene i Damira pravi doživljaj i avantura.
U akciju smo krenuli čim smo se smestili. Prva misija je bila "obrađivanje" zaposlenih u hotelu gde su mladenci bili smešteni. Nije bilo lako. Ulazak u hotel u kome je boravak dozvoljen samo gostima koji u njemu odsedaju je nemoguća misija, ali ne i za mene i Damira.
Jeste da sa cvećem u kosi nisam ličila na Aninu sestru od tetke iz Srbije, ali je upalilo. Recepcioner je u to poverovao, a dok je proverio nama je bilo jasno da smo na pravom mestu.
Iako smo potvrdili informaciju zbog koje smo zapucali u Veneciju nije sve išlo kako smo zamislili.
Vreme je prolazilo, a ništa nije dešavalo.
Dok je Damir škljocao kutije koje su radnici unosili i iznosili, ja sam počela da se brinem jer glavnih aktera nije bilo ni na vidiku, a urednici su tražili priču. Šta sad, pitala sam se iz minuta u minut.
Da sreća prati hrabre i uporne sam se uverila kada sam ugledala Anu i Švajnija kako dolaze čamcem. Za njima su stigle i novinarske ekipe iz celog sveta.
Jedni su bili u čamcima, drugi su visili na zidinama obližnjih hotela i restorana, treći na dokovima, a svi skoncentrisani samo na jedno - da što bliže budu mladencima.
Naravno, naša ekipa je bila najbliža.
Koliko smo dobro odardili posao govori i podatak što su gotovo sve kolege bile zainteresovane za intervju sa nama.
Nezaobilazna je bila i vožnja vodenim taskijem koji smo iznajmili da bismo pratili Anu i Švajnija do crkve.
Toliko smo im bili blizu da je pao i selfi!
