Preživela je RAK, borila se kao LAVICA, a osmeh s lica nije skidala: Sudbina ZINAIDE DEDAKIN rasplakaće i najtvrđa srca

Zinaida Dedakin je svojim talentom i ljubavlju prema glumi osvojila srca milionskog auditorijuma 

Za mnoge ljude Zinaida Dedakin je jedna od naših najboljih glumica. Tokom bogate glumačke karijere igrala je u mnogim ostvarenjima, a na prvu pomen njenog imena setimo mnogih njenih kultnih uloga.

 

Zinaida Dedakin je rođena 29. februara 1960. godine u Beogradu. Uživali smo u njenoj mestralnoj glumi dok je tumačila uloge u kultnim serijama „Porodično blago“, „Bela lađa“, „Vojna akademija“, „Urgentni centar“, a imala je i značajne pozorišne uloge. Živi i radi u Beogradu.

 

Ona je jedna od retkih glumica koje nemaju završenu glumu, ali je to nije sprečilo da u svom poslu bude jedna od najboljih.

 

 

Zinaideu krasi vedar duh i široki osmeh sa kojim ide kroz život i sa kojim se izborila za svoje mesto u glumačkom svetu. Kada je bila na početku karijere, njen najveći san je bio da igra na daskama koje život znače.

 

Ipak, činilo se da za nju u Beogradu nije bilo mesta, pa je odlučila da ne odustane, već da ode u Narodno pozorište u Zenici. Kasnije se vratila u Beograd, ostvarila kao majka, a potom i kao pozorišna, a zatim televizijska glumica.

 

Zinaida Dedakin je odrasla u naselju Marinkova Bara sa svojom porodicom. Ima sestru koja je od nje starija tri godine. Kada se ona rodila, njen otac je očekivao da dobije sina. Saznavši da je devojčice, napio se u kafani i otišao pijan u bioskop da gleda film.

 

U tom filmu glumila je ruska glumica Zinaida K . Tada je on doneo odluku da se njegova kćerka zove Zinaida. Tako joj je otac od rođena, na neki način, odredio životni put jer će mnogo godina kasnije i njegova kćerka krenuti stopama ruske glumice.

 

Kasnije je imala čak i priliku da sarađuje sa glumicom po kojoj je dobila ime. Zbog neobičnog imena, Zinaidu su deca još u školi zadirkivala. Zvali su je Zina, a tako je ostalo i do danas. U beogradskom naselju Marinkova Bara sa porodicom je živela u blizini popularne kafane „Jahorina“. U tom kraju, bilo je i više romskih porodica.

 

 

Sa svima se lepo družila i odrastala na periferiji Beograda. Uživala je u raznolikosti svog naselja. Pisala je pesme još kao dete. Uglavnom su to bile tužne pesme, ali je bila srećno dete. U dvorištu svoje kuće imala je orah i dunju, pa je miris oraha i dunja dan danas podsećaju na detinjstvo. Kao mlađa sestra, bila je oduševljena svojom starijom sestrom.

 

Sa mamom su provodile dosta vremena, a sa tatom malo manje. Iz tog razloga je možda više bila vezana za svog tatu i ponašala se kao „tatin dečak“. Sa tatom je radila neke automehaničarske radove, a suknjicu je prvi put obukla u osmom razredu osnovne škole. Kasnije joj je tata rekao da je vreme da se i ponaša kao devojčica, pa se odvojila od „muških poslova“.

 

 

Još kao dete prepoznala je svoj talenat ka glumi. Njeni roditelji nisu bili oduševljeni time, ali je nisu ograničavali. Smatrali su da njihova kćerka, kao i druga deca, treba da završi školu i ima radno vreme od 7 do 15 časova. Završila je osnovnu školu, a potom i srednju ekonomsku. Zaposlila se sa devetnaest godina, radila od 7 do 15 časova kako su i želeli njeni roditelji i osamostalila se.

 

Ipak, našla je vremena i za pozorište i svoje prve uloge.

 

Zinaida svoj život u Zenici pamti po lepome. Tamo su je gledali kao Beograđanku, kao nekog ko je iz velegrada stigao u njihov gradić, Jugoslaviju u malom. Osećala se bezbednom i svojom, ali se nikada nije doživljavala kao boljom jer je rođena u Beogradu. Svi su je lepo primili.

 

 

Ona je tada bila zaljubljena i nedodirljiva za mladiće iz tog kraja zato što je svoju ljubav ostavila u Beogradu. Ostavljajući svoj Beograd, upoznala je mladića Nenada i zaljubila se. On je odlučio da će je čekati, a vozom je dolazio iz Beograda u Zenicu kako bi se viđali. Njihova ljubav je opstala, a Zinaida je u Zenici provela tri pozorišne sezone. Potom je ponovo spakovala kofere, svoju dasku za peglanje i vratila se u Beograd, piše Stil.

 

Povratak u rodni grad i porodični život

 

Rediteljka Mira Erceg videla je Zinu na Festivalu monodrame u Zemunu i poželela da ona igra u njenoj predstavi „Orestija“. Ona se u to vreme spremala da otvori renovirano Narodno pozorište u Beogradu. Direktor narodnog pozorišta iz Zenice pustio je Zinaidu u tu avanturu, a potom se dogodilo nešto neuporedivo značajnije za Zinaidu. Ostala je u drugom stanju.

 

 

Zbog svoje kćerke Sonje odlučila je da zaustavi svoju glumačku karijeru. Tada se udala za Nenada i uživali su u svom porodičnom gnezdu. Tri godine kasnije dobili su sina Viktora. To je bilo ratne 1993. godine. Ono što je obeležilo obe trudnoće je težak porođaj i bilo je upitno hoće li preživeti i mama i bebe.

 

Sve je bilo komplikovano i teško, ali se dobro završilo. Dakle, u tom periodu Zina je potpuno zaustavila svoju karijeru. Bila je, kako je rekla, obična mama koja je odbijala pozive za posao. Zanimljivo je da je svoju kćerku Sonju sa samo 40 dana vodila na pozorišnu predstavu.

 

 

Od 2000. godine počela je sa ulogama u filmovima i serijama. U kultnoj seriji „Porodično“ blago“ 2001. godine igrala je kuvaricu u Jezinoj kafani. Tada ju je zavolela publika pored malih ekrana i serija je postigla veliki uspeh, a Zinaida je počela da niže i druge televizijske uloge. Od 2007. do 2012. godine Zina se ostvarila u filmovima i serijama kao što su „Ono što nekad bejaše“, „Video kabare oralno doba“, „Pare ili život“, „Medeni mesec“, „Jesen stiže dunjo moja“, „Šesto čulo“, „Montevideo, Bog te video“, „Bela lađa“, „Pevaj brate“, „Nepobedivo srce“, „Lo scandalo della Banca Romana“, „The big picture“, „Chernobyl Dairy“ i drugi. Posle toga usledila su ostvarenja kao što su „Folk“, „izlaz u slučaju opasnosti“, „Ničije dete“, „Nebo iznad nas“, „Urgentni centar“, „Kad bi ovce bile roze“, „otadžbina“, „Dobra žena“, „Sumnjiva lica“, „Slepi putnik na brodu ludaka“, „Vojna akademija 3“ i „Rekvijem za gospođu J“.

 

 

Imala je mnogo sreće u životu i onda je doživela pad zato što je, kako je rekla, bila u vlasti svog ega. Duhovno je pala, a potom i fizički obolela. Imala je tumor. Tada se obratila za pomoć psihoterapeutu Marku Pešiću za kojeg kaže da joj je mnogo pomogao pomoću „reiki“ metode. Izborila se sa svim problemima i postala svoja. Ona je objasnila da joj se posle psihoterapije, kojom je vratila ljubav i radost prema sebi, pobedila tumor. Iako je imala zakazanu operaciju, na nju nije otišla jer se, kako kaže, tumor istopio. Od tada smatra da je jako važno zahvaliti se na svakoj tegobi i doživljaju, jer iz svega što se čoveku dogodi u životu može izvući pouku.

 

Sa svojim suprugom Nenadom i decom Sonjom i Viktorom živi u beogradskom naselju Zvezdara. Sonja je diplomirala zaštitu životne sredine, a Viktor hotelijersku školu. Sonja je jako talentovana za glumu, ali nije odlučila da krene maminim stopama. Uživa u porodičnim trenucima, voli da sprema porodični ručak, da zajedno sa porodicom svakodnevno ide na pijacu. Obožava da letuje u Rovinju u Hrvatskoj, tamo uvek kada dođe i kada odlazi, kako kaže, poljubi more u znak pozdrava.