STRAST, BOL I BIZARNOST: Ljubavna priča Salvadora Dalija i njegove Gale nije nalik nijednoj koju ste čuli

Čak 53 godine trajala je jedna od najkontroverznijih priča u istoriji, priča o ekscentričnom paru koji su činili jedan moćan umetnik i jedna ništa manje moćna muza

Kada su se prvi put sreli španski umetnik i deset godina starija Gala, rođena kao Helena Ivanovna Dijakonova, ona je bila udata za pesnila Pola Elijara i bila u vezi s nemačkim dadaistom Maksom Ernstom, koji je njen lik često predstavljao na svojim platnima. Bila je majka ― imala je ćerku Sesil, za koju mnogi kažu da je bila odbačena i ignorisana od strane Gale.

 

Ona je bila i više nego bliska s velikim brojem nadrealista, a inspirisala je ― pored Elijara i Ernsta, i Andrea Bretona i Luja Aragona.

 

Za legendarnog Dalija je njihov prvi susret bio kao udar groma, sudar o kojem je maštao i za koji je znao da će promeniti sve, a jednom prilikom ga je opisao u svom dnevniku.

 

― Njoj je suđeno da bude moja Gradiva, ona koja me gura napred, moja pobeda, moja žena ― pisao je umetnik.

 

Kada je odlučila da se uda za mladog Salvadora Dalija, on je bio samo mladi i siromašni umetnik. Navodno je bio i nevin, zbog njegove navodne fobije od ženskih genitalija.

 

Tek nakon što je Gala ušla u Dalijev život, on je ozbiljnije pristupio svom radu i počeo, pored slakarstva, da istražuje druge načine izražavanja i materijalizovanja svoje umetnosti. Ona ga je savetovala da slika kao stari majstori ― uljanom tehnikom, a početkom tridesetih godina Dali je počeo da potpisuje svoja dela i svojim i njenim imenom, a objašnjavao je to rečima:

 

― Uglavnom tvojom krvlju, Gala, stvaram svoje slike.

 

Njihova ljubav bila je neobuzdana, divlja, bizarna.

 

― Gala i ja radili smo mnogo. Ja sam radio, a ona mi je pokazivala grudi, što mi je bila velika motivacija. Ponekad sam ih mazio, a ponekad sisao, to mi je bila nagrada za dobro obavljen zadatak. Obožavao sam te naše male igre, pisao sam joj pesme u kojima sam je mrzeo i tukao i kidao sa nje odeću, grebao je i čupao, sve ono što sam želeo stvarno da joj radim, a nisam mogao ― izjavio je.

 

Ovaj ekscentrični par imao je nekoliko teških i trnovitih godina, tokom kojih je Gala putovala po Španiji pokušavajući da proda slike svog supruga. Sve se promenilo kada su odlučili da se presele u Ameriku, gde su njihov bizaran odnos i Dalijevo stvaralaštvo naišli na beskrajno poštovanje. Njegova platna počela su da se prodaju tek 1943. godine, kada su Rejnold i Elenor Mors, par iz Kolorada, postali doživotni pokrovitelji ovog katalonskog i španskog nadrealiste. Ubrzo, cene Dalijevih slika počele su da rastu, a za sve što se ne tiče direktno umetnosti i stvaranja bila je zadužena Gala. Ona se bavila ugovorima, pregovaranjem, računima, svim što je podrazumevala stvarnost.

 

Važan deo priče o ovom nesvakidašnjem paru jeste strast koja je među njima vladala. Sudeći po brojnim izvorima, Galin libido je u ogromnoj meri upravljao njihovim odnosom i nije se ograničavao brakom. Imala je brojne ljubavnike, a Dali ju je ohrabrivao da uživa u svojim vanbračnim vezama budući da nije krio svoju naklonjenost kandualizmu. Posebno su joj se dopadali mladi umetnici, pa im je u svojim poznijim godinama nudila skupocene poklone kako bi joj se podali. Štaviše, imala je veoma bogat i aktivan seksualni život u svojim osamdesetim, kada se viđala sa više od 60 godina mlađim pevačem i glumcem Džefom Fenholtom.

 

Ni Dali nije bio usamljen, uvek su se oko njega nalazile mlade žene, mada je od njih želeo samo njihovu lepotu. Čak petnaest godina bio je s manekenkom Amandom Lir, a s njom i suprugom putovao je po svetu i izazivao zbunjenost, nevericu, šok. U javnosti je mnoge predstavljao kao ljubavnice, priređivao najbizarnije orgije koje je Amerika videla, ali niko nije bio zavaran ― svakim atomom svog bića slikar je pripadao Gali.

 

Njihov buran odnos prepun kontradiktornosti u jednom trenutku se oteo kontroli. Španac je postao nasilan prema supruzi, a jednom prilikom joj je u naletu besa slomio dva rebra. Njen ljubavnik Fenholt ispričao je kako joj je suprug slomio i kuk. Kako bi ga obuzdala, u tim trenucima mu je davala velike doze valijuma i drugih lekova za smirenje, za šta mnogi veruju da je uticalo na njegovo zdravlje. Kada je imao 70 godina, Dali je oboleo od Parkinsonove bolesti, zbog čega mu je bilo sve teže da slika. Gali je to teško palo: govorila mu je da beskoristan i da bez četkice u ruci ne treba ni da postoji. Od tog trenutka, slikar je neprestano strepeo da će ga Gala napustiti zbog drugog muškarca.

 

Nakon sve mučnijih scena i sukoba, slavna muza tražila je od svog umetnika da joj kupi zamak Pubol i zauvek je ostavi na miru. On je pristao na to, ali se ispostavilo da mu je njen odlazak pao znatno teže nego što je očekivao. Gala mu je zabranila da je posećuje i rekla da u Pubol može da uđe isključivo ako od nje dobije pisani poziv.

 

U junu 1982. godine, Gala je preminula u 87. godini. U mesecima pre svoje smrti, imala je težak grip i pokazivala znakove demencije. Dali se nakon njene smrti u potpunosti povukao u sebe, a navodno je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo ― jednom kada je u njegovoj sobi buknuo požar čiji je uzrok ostao nepoznat. Odbijao je da pije vodu i sedeo u tami Pubola, gde je Gala i sahranjena. Pronalazili su ga kako jeca na njenom grobu.

 

― Želeo sam da svoj um dovedem u takvo stanje da mogu da pričam sa njom, da se naši mikrosvetovi ponovo negde sretnu. Kada nisam pio vodu, mogao sam da je vidim, stajala je ispred mene tako prkosno kao što je samo ona umela, košulja joj je bila razdrljena, a desna dojka mi se smejala gromoglasno ― opisivao je slikar.

 

Sedam godina trajala je najveća muka koju je u životu iskusio ― život bez Gale. Prestao je da jede, grebao se po licu, ispuštao je životinjske krike.

 

Dvadeset i trećeg januara, izjutra, dok je na gramofonu slušao Vagnerovu operu Tristan i Izolda, njegovo srce je stalo.