Jedan od najvećih slikara prošlog veka koji je pomerao granice kako u umetnosti, tako i u životu, Salvador Dali, za neke je bio živi genije, dok su ga drugi smatrali poremećenim ekscentrikom čija dela ne vrede ni pet para. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, dvadeset jednu godinu otkako je umro, svetski kolekcionari plaćaju milione i milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku, a poklonici njegove umetnosti prvi put će imati priliku da vide deo njegovu izložbu Božanstveni svetovi i u beogradskom Muzeju 25. maj, koja će biti postavljena od 2. septembra. Ovaj umetnik rođen je 11. maja 1904. godine kao Salvador Domingo Felipe Hakinto Dali u malom mestu Figeras, kao sin advokata i bankarskog službenika Salvadora i domaćice Felipe Feres. Oni su devet meseci pre slikarevog rođenja sahranili svog prvog sina koji se takođe zvao Salvador.
- Duboko verujem da sam ja reinkarnacija svog brata koji je umro onog dana kada je moja majka zatrudnela. Nas dvojica smo isti, kao dve kapljice rose. On je bio prva verzija mene koja nije uspela da poživi - objašnjavao je kasnije slavni umetnik.
Čovek koji je po mišljenju mnogih napravio najgenijalnija umetnička dela svoje detinjstvo pamtio je po druženju sa mlađom sestrom Ana Marijom koja mu je godinama bila jedini ženski model. Sa deset godina počeo je da pohađa časove slikarstva pokazujući svima svoj neosporivi talenat, a kasnije je upisao i slikarsku akademiju u Madridu. Međutim, činjenica da mu škola nikada nije išla i da je uvek bio buntovnog karaktera, učinila je da je nikad ne završi.
- Nikada nisam mogao da shvatim da u jednoj takvoj kvaziustanovi rade ljudi koji imaju mnogo manje talenta nego ja, i da oni ocenjuju moj rad. Budalaštine! Nisam hteo da im crtkam neke mrtve prirode koje su sramotne i koje svako može da uradi. Sramotno! Pokazao sam svoj otpor prema tom jadnom načinu tretiranja umetnosti i tih uzvišenih osećanja i ekstaze koju svaki umetnik treba da oseti dok slika, i na kraju su mi zabranili da dolazim na časove - pričao je Salvador koji nikada nije zaboravio dan kada mu je umrla majka, a za šta je vrlo otvoreno krivio režim i svog oca koji po njegovim rečima nije umeo da joj pruži dovoljno ljubavi.
- Moj otac je strašan čovek, i stid me je što me je napravio. Nečuveno je koliko ima uzak pogled na svet. Samo ćuti i nikada se ne buni. On je verovatno i ubio moju majku koja pored njega nije osećala nimalo strasti - pričao je Dali koji je svoju prvu samostalnu izložbu imao u Barseloni 1925. godine.
Godinu dana pre svoje prve izložbe uhapšen je zbog sumnjivih političkih ubeđenja, ali mu boravak u zatvoru tada nije predstavljao nikakav problem jer, kako je govorio, u to vreme bio je zaljubljen u sve i to ga je održavalo u životu. Četiri godine od svoje prve izložbe upoznao je Ruskinju Elenu Ivanovu Daikonovu Galu, svoju muzu i nepresušnu inspiraciju, sa kojom je ostao do kraja života. Ova dama potpuno je promenila njegov svet, a u nju se zaljubio kao u biće koje mu je uvek pružalo ruku da se izvuče iz raznih čudnih stanja koja su počela sve češće da ga obuzimaju.
- Čim sam je video, osetio sam da je ona moj prijatelj. Na naš prvi sastanak otišao sam namazan kozijim izmetom, imajući na umu da ćemo, ako me takvog primi kod sebe, to značiti da ćemo dugo biti zajedno. Iako sam bazdeo na stajsko đubrivo, njoj to nije bilo bitno - prepričavao je Dali koji po tvrdnjama njihovih bliskih prijatelja nikada nije konzumirao brak u pravom smislu te reči, već je svojoj izabranici plaćao muške prostitutke kako bi je seksualno zadovoljavali.
- Naša veza nije bila seksualna jer je takav odnos rezervisan za bića niže rase koji se zadovoljavaju malim stvarima - kratko je jednom prokomentarisao svoj seksualni život slavni umetnik.
Iste godine kada je upoznao svoju idealnu polovinu, kako je sam nazivao svoju Galu, njegov otac rešio je da ga se javno odrekne preko novina iz nekoliko razloga. Prvo, često je provodio noći u zatvoru što je uticalo na reputaciju njegovog oca, drugo, otkako mu je majka umrla nije želeo da mu se obraća sa gospodine ili tata, već sa svinjo, i treće, u jednom intervjuu posle izložbe koju je održao u Londonu izjavio je kako u slobodno vreme mokri i pljuje po portretu svoje pokojne majke.
- Taj moj otac je jedna velika svinja! Jednom, dok sam još studirao, dao mi je ogromnu svotu novca kako bih prestao da slikam, a ja sam sve to razdelio prolaznicama. Potom sam otišao kod njega na posao, gledao ga i masturbirao, a kada sam bacio svoj ejakulat na njega više mu nisam ništa dugovao. Nikada se nismo slagali, on nije umeo da se posvađa sa nekim, niti je umeo da vikne. On nije ni osoba i ne zaslužuje da živi - rekao je Dali.
Početkom 1934. godine, Salvador i Gala venčali su se na malom građanskom venčanju, a dvadeset četiri godine kasnije uradili su to i u katoličkoj crkvi. Da je Gala centar njegovog sveta i da je nikada nije prevario, a ni pomislio na to, pokazuje činjenica da se sve do njene smrti nisu nijednom razdvojili. Uoči samog početka Drugog svetskog rata ponašali su se kao da se to nikada neće dogoditi, putovali su po Evropi i skretali pažnju javnosti sa pravih problema na sebe. Često su šetali ulicama Madrida, Pariza i Londona obučeni u najrazličitije kostime, a ona je ponekad bila i gola, čime su pokazivali otpor prema svim stvarima koje su obični građani smatrali normalnim.
- Najsrećniji sam kada sam sa svojom Galom i kad masturbiram, to su dve stvari zbog kojih je ovaj ogavan svet ipak divan. Samo Gala i masturbacija pomažu mi da slikam i pišem, ništa drugo. Ona je prepametna i potpuno me razume. Koža joj nije zategnuta, starija je od mene jedanaest godina, ponekad mi je veoma ružna, ali je ipak volim. Sad ovde, sutra tamo, kada umremo, i kada nas ne bude bilo, zauvek ćemo se držati za ruke - opisivao je Dali.
Kada se prvi put začula sirena koja je označila početak rata u Evropi, Salvador i Gala odselili su se u Ameriku gde su proveli narednih osam godina. Iako su ga u obećanoj zemlji dočekali kao samog Boga, slavni slikar nikada nije voleo Sjedinjene Države. Tokom svog boravka u Americi nije mnogo slikao, već je samo pisao i tada je nastao scenario za njegov film Moontide kao i autobiografija Tajni život Salvadora Dalija u kojoj je otkrio da je sterilan. Godine 1947. Dali i njegova supruga otišli su u Francusku, a potom su se vratili u Španiju u kojoj su ostali da žive do kraja života. Tokom boravka u Francuskoj Dali je rešio da postane katolik pa je često odlazio kod Gabrijele Marije Berardi koja je isterivala đavola iz njega.
- U trenutku sam shvatio da smo Bog i ja isti i da je Gala nastala od mog rebra, ali pošto je moja duša bila toliko umazana smradom, morao sam iz sebe da isteram đavola zbog koga sam i sterilan - pisao je u svojoj autobiografiji Salvador.
Kada su se Dali i Gala vratili u Španiju, ovaj vrsni slikar počeo je da se bavi i drugim vidovima umetnosti, arhitekturom, televizijskim programom, izradom nakita, pisanjem, vajarstvom... Tih godina postao je sasvim sigurno jedan od najuticajnijih ljudi na planeti kada je reč o umetnosti. Poštovali su ga i polako počeli da prihvataju njegov način razmišljanja i britak jezik koji je uvek govorio ono što su svi mislili, a nisu smeli da kažu.
- Ni tada moj život nije bio kolotečina. Gala i ja radili smo mnogo. Ja sam radio, a ona mi je pokazivala grudi što mi je bila velika motivacija. Ponekad sam ih i mazio, a ponekad i sisao, to mi je bila nagrada za dobro obavljen zadatak. Obožavao sam te naše male igre, pisao sam joj i pesme u kojima sam je mrzeo i tukao i kidao sa nje odeću, grebao je i čupao, sve ono što sam želeo stvarno da joj radim, a nisam mogao - govorio je Dali.
Ipak. 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva.
- Želeo sam da svoj um dovedem u takvo stanje da mogu da pričam sa njom, da se naši mikrosvetovi ponovo negde sretnu. Kada nisam pio vodu, mogao sam da je vidim, stajala je ispred mene tako prkosno kao što je samo ona umela, košulja joj je bila razdrljena, a desna dojka mi se smejala gromoglasno - opisivao je Salvador svoje halucinacije.
Iste godine preselio se u dvorac Pubol, koji je kupio da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlo koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela.
- Meni i kralj dolazi na noge, lepo sam rekao da sam ja Bog - bila je jedna od njegovih poslednjih izjava.
U januaru 1989. godine, dok je trajala njegova omiljena predstava Tristen i Izolda, u osamdeset četvrtoj godini, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. U pismu koje je pisao poslednjih godina oprostio se od svega što je mrzeo, a to su bili drugi ljudi, i otputovao kod svoje jedine Gale. Njihov fond pod nazivom Gala Salvador Dali i dalje radi i bavi se prodajom njegovih dela.
Aleksandra Dimitrijević
