Eva Ras: Belina koja smiruje dušu

Pre godinu i po dana glumica Eva Ras otvorila nam je vrata svog stana na Vračaru u kome živi više od dve decenije, a koji je ofarbala u belo čime je, osim doma, pospremila i svoj život koji ju je do ove promene često gurao u malodušnost i besmisao

Iako dom ne doživljava kao utočište za koje je emotivno vezana, glumica, pisac i slikarka Eva Ras svesna je da je njen životni prostor nadomak Kalenićeve pijace u Beogradu prozor kroz čija stakla gleda u spoljni svet. S obzirom na sve nedaće koje je život pred nju stavio, u Evinom domu tuga i gorčina prevladale su lepa sećanja i počele da joj tište srce i dušu, pa je bila svesna da nešto pod hitno treba da menja. Rešila je da enterijeru trosobnog stana, u kome za poslednje dve decenije gotovo ništa nije menjala, podari novi izgled. Kompletan stari nameštaj prefarbala je u belo i na taj način svoj stan u običnoj betonskoj zgradi pretvorila u beličastu oazu koja podseća na provansanske enterijere.

- Kad sam već želela kapitalnu promenu, onda sam se potrudila da malo istražujem literaturu o enterijerima različitih podneblja. U jednoj knjižari našla sam divnu knjigu o provansanskom stilu i shvatila da se moj nameštaj najviše uklapa u izgled unutrašnjosti domova u ovoj francuskoj oblasti. Enterijer tamošnjih kuća mahom čine stvari od grubog, punog drveta, a u mom domu je zastupljen kuvani slavonski hrast debljine od oko pet centimetara. Kako bih dobila željeni izgled, nameštaj je najpre dobro išmirglan, a zatim nekoliko puta prefarbavan. Zato on nije čisto beo, već kada se sagleda sasvim izbliza vidi se da kroz belu farbu probijaju plavkasta, žućkasta, čak i nijansa pravog drveta - objašnjava Eva.

Iako bi se očekivalo da bela boja u nečiji dom unosi vedrinu, u Evinom slučaju ona je odabrana kako bi joj pomogla da očisti svoj život od mračnih misli koje su je donedavno okupirale.

- Zbog toliko udaraca koje sam primila od svoje domovine, dušu su mi obuzeli neki rđavi osećaji pa sam shvatila da moram da počnem da se bavim nekim običnim stvarima kako bih se izlečila. Uređujući kuću čovek pravi veliko spremanje svog života. Nisam to ja izmislila, o takvom vidu promene govorili su mnogi veliki ljudi. Ja zapravo nisam prefarbala nameštaj, već sam time očistila svoju dušu i svoj mikrosvet od prljavštine koja se ovde nataložila. Na taj način pronašla sam snagu da zaboravim na činjenicu da nemam atelje, da ne zaslužujem nacionalnu penziju i da moram ponovo da se oslonim na sebe. Ako me nije ubilo to što sam sahranila svoje mlado dete, što mi je umro muž u pedesetoj godini i što su mi majka i otac umrli u razmaku od mesec dana, rekla sam sebi da ne smem dozvoliti da me ubije to što me moja domovina ne poštuje kao umetnika - britkim jezikom govori ova umetnica.

Iz originalne rekonstrukcije svog pokućstva delom je crpela inspiraciju za svoj novi roman Devojka koja nije umela da kaže ne. Objašnjavajući sumornu temu kojom se u njemu bavila, ona sasvim mirno govori o tome kako su je, pre nekoliko meseci, u tišini njenog utočišta, obuzele mračne misli koje su je navele da pomisli na samoubistvo.

   

- Kada sam 2002. godine saznala da imam maligni tumor, u prvi mah sam se obradovala toj konstataciji. Međutim, onda su me lekari ubedili da počnem da dolazim na terapije koje samo produžavaju život. Shvatila sam da sam do avgusta prošle godine, kada je moja kriza kulminirala, bila u životu jer mi je bog iz nekog razloga odredio da živim. Mada sam tada pomišljala na samoubistvo, onakvo kakvim je Branko Ćopić skončao, odustala sam od toga. Kao hrišćanki to mi nije bilo prihvatljivo jer vera nije svojstvena suicidnim ljudima - zapanjujuće iskreno govori Eva.

U otužnom raspoloženju promena bilo koje vrste bila je lekovita. Stvaranje novog ambijenta u kome će se buditi bio je dobar izbor jer je usmeravalo misli na kreativnost.

- Sada mi je moj dom lepši, sija kao da je prodisao. Iako je početna zamisao bila da njime dominira bela boja, ipak nisam želela da kompletan stan opremim u belo. Bilo bi to previše jednolično. Zato su neki delovi namerno ostavljeni u boji prirodnog drveta, jer taj kontrast daje živost. Ostalo mi je još da prozore prefarbam u belo i tada će ovo biti zaokružena celina - objašnjava glumica koja svoj talenat pokazuje i u seriji Seljaci.

U hodniku između dnevne i spavaće sobe tiskaju se bela slikarska platna na kojima se, tek izbliza, naziru svetle konture oblika koje tek treba naslikati. Deo Evinog stvaralačkog prostora su i veliki štafelaj i radni sto koji su smešteni tik uz krevet na kome spava.

- S obzirom na to da ovde živim i radim, često pomislim kako mi fali još koji kvadrat. Iako sam donedavno mnogo slikala u želji da napravim izložbu od četiri stotine slika, što je poslednji radio još Sava Šumanović, u poslednje vreme sam posustala. Slikanje je fizički posao u kojem je potrebno da sve vreme stojim i precizno izvlačim tanke konture od čega ruke počinju da me bole.

U trenucima odmora Eva odlazi u svoj virtuelni svet komunikacije.

- Nisam od onih tvrdih, starih ljudi koji ne prihvataju nove tehnologije modernog doba. Obožavam Internet koji mi je poklonio celu planetu na tacni. Imam mnogo prijatelja po svetu sa kojima se poslednjih deset godina svakodnevno dopisujem, a kada se diskonektujem imam utisak da sam se upravo vratila iz šetnje po svetu - nasmejano dočarava umetnica koja se ne vezuje za sitnice, ali neki predmeti koji oplemenjuju ovaj prostor posebno su joj dragi. Jedan od njih je i upadljiva figura žabe klesane od kamena koju joj je izradio jedan prijatelj. Osim nje, oduševljava je novi izgled stare škrinje u spavaćoj sobi u koju je poređala šarene jastučiće. Kao gradskom čoveku, buka i gužva sa ulica podno njenih prozora ni najmanje je ne remete.

- Za mene je Vračar centar grada. Volim kada se posle višesatnog pešačenja po Beogradu vratim u svoj kraj. Ovde je uvek za nekoliko stepeni hladnije jer je stalno prisutan povetarac. Kada bi me neko stavio da živim na Dorćolu, na primer, verovatno bi moje psihičko stanje bilo mnogo gore. Vračar mi daje vitalnost i okrepljuje me - zaključuje Eva.

Danka Grubačić

Tekst je objavljen u 183. broju magazina Story, 24. marta 2009. godine.