Milena Plavšić osamdesetih godina bila je jedna od najvećih zvezda među pevačima narodne muzike a njena tužna životna priča mnoge je potresla...
Meni uvek zameraju da sam skromna prema sebi, ali zaista nisam. Samo pokušavam da budem realna. Ne mogu da kažem da sam bila najpopularnija, ali jesam bila odmah iza onih pevača koji su bili najveće zvezde. Tiraži mojih albuma jesu bili veliki, preko 100.000 primeraka, mnoge ploče bile su zlatne, platinaste, dijamantske. Skoro dve decenije sam bila ekskluzivac Jugotona, izdavačke kuće za koju nije mogao baš svaki narodnjak da objavi album, već samo provereni i kvalitetni izvođači. Jugoton je prema meni imao jedan pošten i profesionalan odnos, a u prilog tome govori i telegram koji sam 1992. od njih dobila. Iako je već tada uveliko bio rat u Hrvatskoj, oni su meni napisali "Zahvaljujemo vam se što ste nam bila verni sve ove godine. Prezadovoljni smo saradnjom sa vama i time da nas nikada niste razočarali. Naša vrata su uvek otvorena za vas, ako vam bilo šta zatreba". Međutim, meni tada nije bilo ni do čega - kaže pevačica.
Devedesete su za Milenu bile i više nego teške. U razmaku od par godinama, kako smo saznali od ljudi bliskih pevačici, nekoliko članova njene porodice je tragično nastradalo. Ona o tome nikada nije htela da priča, pa čak je sada izbegavala tu temu.
To je za mene veoma bolno i teško. Ali, budući da cenim vaš list, ispričaću prvi put šta mi se tada događalo. Najpre 1989. godine u saobraćajnoj nesreći poginio mi je sestrić, sin moje sestre. Potom je dve godine kasnije moj rođeni brat tragično nastradao. Pregazio ga kamion u ulici gde je živeo, takoreći ispred kuće. Nisam stigla ni da se oporavim od tog šoka i bola, a već sledeće godine 1992, 40 dana pre nego što je trebalo da obeležimo godišnjicu bratu, ubijen je njegov sin od 15 godina i to na istom mesto gde je poginuo i moj brat. Ubio ga ja školski drug, druge nacionalnosti. Tada je rat u Bosni već buktao, međuetnički odnosi su bili vrlo napeti. Sud je u presudi zaključio da je to bila dečija igra i da niko nije kriv. Bratu dajem godišnjicu, bratancu četrdesetodnevni pomen u isti dan - kroz suze nam je ispričala Milena svoju tužnu priču.
Kako je u ratnim godinama bilo sve manje posla, pevačica je bila prinuđena da proda svoj stan u Beogradu da bi mogla da pomogne svojoj porodici koja je bila u teškom stanju.
Niko od mojih u to vreme nije imao posao, rat je već uveliko trajao. Ja sam prodala stan neposredno posle pogibije brata, da bih mogla od tog novca da mu podignem spomenik i da sa ostatkom para kupim manji stan. Međutim, pošto sam pare ostavila u banke kod Dafine i Jezde, sve je to propalo, oko 100 hiljada današnjih evra, i ja sam ostala i bez para i bez stana. Kad mi je ubijen bratanac morala sam da idem da pevam da bih zaradila novac za spomenik. Tad mi je bilo najgore, zamislite kako sam se ja tada osećala - plačući je rekla Plavšićeva, koja je ubrzo posle gubitka brata i njegovog sina, ostala i bez oba roditelja.
Oni su od tuge umrli. Otac je preminuo 1994, a majka dve i po godine kasnije. Tada sam sebi rekla "Ima li kraja mojim tragedijama". Ali, nekako sam i pored svega toga uvek ponavljala reči "budi jaka, izdrži" Tako sam i napisala stihove "svaku buru i oluju koju život sprema srce moje izdržace, ja sam jaka žena". To je moja autobiografska pesma. Ne bih volela da neko shvati da ja na ovaj način želim medijski prostor, da sam to htela do sad bih već ispričala sve ovo sto puta. Ja sam iz svega ovoga izašla jače, ožiljci su ostali, ali se ne predajem - završava Milena.
Potresna ispovest oca Filipa Kapisode: Ponovo su mi otvorili živu ranu
