Mnoga deca, što ona starija, što ona mlađa, vole da igraju video igrice. Međutim, gde je tačno granica između zavisnosti i rekreativnog igranja video igrica?
Deca, najčešće muška, su oduvek volela da igraju video igrice. Još od vremena automata po luna parkovima, pa sve do današnjeg modernog doba i onlajn igrica za kompjuter ili mobilni telefon.
Međutim, lako se desi da deca počnu i malo da preteruju sa igricama. A stvar koja sigurno zanima mnoge roditelje je - gde je tačno granica između rekreativnog igranja i zavisnosti od video igrica, bolesti koja zahvata sve više dece poslednjih godina u svetu.
Kako bismo jasno razgraničili te dve stvari, popričali smo sa Markom Baturom, specijalnim pedagogom i specijalistom iz oblasti razvojne psihologije.
- Postoji neka granica od dva sata dnevno, kada su u pitanju video igrice. Odnosno, za decu do 14 godina je u redu da igraju oko sat vremena dnevno, a za adolescente do dva sata. To je procena Udruženja psihologa SAD. Ako deca osetno prekoračuju tu granicu, može se reći da postoji opasnost od zavisnosti. Međutim, ima dece koja igraju i duže, ali nisu zavisna. To nije jedini parametar po kome nekoga možemo proglasiti zavisnikom od video igrica - objašnjava Marko Batur za Glossy.
Kako kaže, on sam je u svojoj karijeri imao slučajeve da radi sa decom koja su i po 16 sati dnevno provodila igrajući video irgice, ali to su ekstremniji slučajevi. U takvim sutuacijama, navodi Batur, može se desiti da dođe do psihičko-fizičkih oštećenja kod dece. Na primer, od dosta vremena provodenog u nepravilnoj sedećoj pozi, nekad se dešava da dođe čak i do oštećenja kičme.
U ovakvim ekstremnijim slučajevima jasno je da je se radi o problemu, međutim za procenu da li je neko dete zavisno ili ne kad su neki granični slučajevi u pitanju neophodno je istražiti i ostale faktore.
- Vreme koje provode igrajući je samo jedan od faktora, važna stvar je i preokupacija. Preokupacija u smislu da dete počinje stalno da priča o toj igrici, da mu se svet vrti oko toga. Počinje da posustaje u školi, ne odlazi na treninge ako trenira nešto, izbegava izlazak napolje i čak deca često traže od roditelja novac kako bi kupili neke stvari vezane za igricu. Skinove, prsluke, rančeve, dukserice i druge stvari, što može da bude i jako dosta novca. Imao sam slučajeve da su roditelji plaćali i po više hiljada evra te stvari svom detetu - kaže Batur.
Takođe, navodi da je važno proceniti da li dete počinje da se povlači na neki način, ali i da li se povećava tolerancija.
- Povlačenje u smislu, da recimo ode na neki rođendan kod druga iz odeljenja, a onda tamo izvadi telefon i igra igricu i ne učestvuje u druženju. Tolerancija znači da počinju da igraju sve više i više, pa će tako osim u toku dana, početi da igraju i noću kada roditelji spavaju. Ovo su već znaci da bi mogao da se razvije ozbiljan problem kod deteta - upozorava Batur.
Bonus video: