Jedan slučajan susret učinio je da poznati književnik potajno pati narednih 20 godina
Naš čuveni književnik Branko Ćopić rođen je 1915. godine u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini, gde je završio i osnovnu školu. Učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama i Sarajevu, da bi naposletku diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odeljku za pedagogiju.
Otac mu je umro kada imao samo četiri godine, pa je odrastao sa majkom, sestrom, stricem i dedom za koga je bio posebno vezan i često navodio kao svoju najveću inspiraciju.
Prvo delo je objavio je već sa 14 godina u omladinskom časopisu „Venac“, a kao književnik biva primećen već u ranim studentskim danima i 1939. godine osvaja nagradu „Milan Rakić“.
Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe. U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.
Bio je i ostao jedan od najtiražnijih i najčitanijih pisaca ovih prostora sa velikim brojem objavljenih radova.
Neka od najpoznatijih dela koje je iza sebe ostavio su, osim „Bašte sljezove boje“, „Prolom“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Orlovi rano lete“, a najmlađi se i danas upoznaju sa ovim piscem čitajući „Ježevu kućicu“.
Ono što je zanimljivo u njegovom životu nisu bila samo dela koja je ostavio iza sebe. Mnoge je intrigirao njegov privatni život, jer je i on, poput njegovih dela, bio veoma zanimljiv.
Naime, Branko Ćopić je od 1951. godine bio u braku sa lekarom Bogdankom Ilić Ćopić, a jedan slučajan susret na Krki učinio je da se njegov život potpuno promeni. Dvanest godina od kako je oženio Bogdanku Branko je upoznao 18 godina mlađu dubrovačku učiteljicu, Mirjanu Babić.
Njegovo srce od tada je potajno bilo uvek sa njom, ali kako je ona bila u braku s jednim priznatim Dubrovčaninom oboje su znali da to može da bude samo platonska ljubav.
Upravo to je bio razlog zbog čega su krili svoj odnos i zbog čega su se punih 19 godina dopisivali u tajnosti.
Marijana Babić, kojoj je pravo ime bilo Marija Ana, početkom šezdesetih godina radila je kao učiteljica u jednoj dubrovačkoj osnovnoj školi. U maju 1963. godine sa svojim razredom je otputovala na izlet na slapove Krke. Tu su se tokom jedne večere upoznali dok je ona recitovala stihove njegove poeme “Grob u žitu”.
Ipak, sve je ostalo samo na ljubavi zasnovanoj na velikom broju pisama i nežnostima koje su preko njih lebdela u vazduhu. Branko je pisao Marijani iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bio je romantičan i nežan, ali i diskretan, imajući obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice.
- Pismo, naravno, odmah uništite - često je ovim rečima završavao.
Pisao je o sebi, o književnosti, o politici. Doživljavao ju je kao nekog tajnog ispovednika, poverljivog, ali i dovoljno dalekog. Znao je da su njegove tajne kod Marijane potpuno sigurne. Pisma je slao na adresu Ženskog učeničkog doma, gde je Marijana u međuvremenu počela raditi kao direktorka, a ona je njemu odgovarala na Udruženje književnika Srbije u Beogradu.
Marijana Babić je volela Ćopićev njegov rad i slala mu svoje pesme, a jednom je izjavila da se jedna od njih našla u Ćopićevoj zbirci. Njihovo dopisivanje bilo je najintenzivnije u vreme dok je Ćopić pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“.
Slučajni svedok njihove romanse bio je novosadski književnik Vladimir Kuljača kome je lepa učiteljica, svojevremeno, poverila na čuvanje manji deo te prepiske od ukupno 54 pisma , a on je uz njen blagoslov o toj romansi snimio tridesetominutni film “Dubrovačka tajna veza”.
Veći deo prepiske s Ćopićem Dubrovčanka je čuvala sve do devedesetih godina. Kada je buknuo rat, Marijana se uplašila za svoju sudbinu i spalila sva pisma iz kartonske kutije. Preživela su samo četiri koje Kuljača i danas čuva u Novom Sadu.
Tajni susreti učiteljice Marijane i Branka Ćopića odigravali su se najčešće u okolini Dubrovnika. Da li su prerasli u istinsku ljubav, Marijana nije želela da otkrije nikom bližnjem, pa ni Kuljači. Priznala je samo da su se pisma proredila osamdesetih godina, a i kada su stizala, bila su konfuzna jer je Ćopić već duboko bio u depresiji zbog nerazumnog progona, onih koje je u nebesa izdigao svojom literaturom. Dve godine pre svoje smrti Branko Ćopić je prestao da joj piše.