U Beogradu tokom Drugog svetskog rata gotovo da nije bilo strane u koju se Vera Pešić nije infiltrirala. Bila je zavodnica, erudita, vešta žena koja je rečima mogla da pomeri planinu, a streljana je kad je imala samo 25 godina
Od tajnog agenta se obično očekuje da bude neupadljiv i tih, a Vera je zbpg svoje lepote i elokvencije bila sve samo ne neupadljiva. Ipak, to joj nije smetalo da bude četvorostruka agentkinja tokom jednog od najprevrtljivijih i najtežih perioda u našoj istoriji — Drugog svetskoog rata. Za nekoga je ona bila spas, za nekoga otrov, a o njoj je upamćeno mnogo neverovatnih detalja, premda nema mnogo fotografija koje svedoče o njenoj nestvarnoj lepoti.
Vera Pešić rođena je 1919. godine u Sijarinskoj banji, nadomak Leskovca, gde se školovala i udala za policijskog pisara Mila Krčedinca.
Prema nepotvrđenim podacima, njena majka Anđa zatrudnela je s jednim bugarskim vojnikom, a njen suprug Milan je posle povratka sa Solunskog fronta prihvatio Veru kao svoje dete i dao joj svoje prezime. Međutim, datumi se ne poklapaju, pa ovu priču nije lako dokazati, pa se obično uzima da su Verini roditelji Anđa i Milan i da se tu završava svaka rasprava o njenom poreklu.
Od mladosti se izdvajala lepotom, a svojevremeno je dobila nadimak — Leskovačka lepotica. Tada nije ni slutila šta joj sve život sprema...
Nakon razvoda od supruga, posle dve godine braka, Vera se uputila u Beograd, gde je upoznala majora Slavka Radovića, oficira Kontraobaveštajne službe Jugoslovenske kraljevske armije. Imala je tek 19 godina, a dobila je priliku kakvu bi mnogo stariji, iskusniji i školovaniji nisu ni dobijali niti umeli da iskoriste. Ubrzo je završila kurs za obaveštajce i primljena u Službu, gde je dobila zadatak da se infiltrira u beogradsku mrežu špijuna britanskke, francuske i nemačke obaveštajne službe.
Zahvaljujući lepoti, mnoga vrata su joj bila otvorena, a posebnu pažnju privlačila je na zabavama koje su okupljale sam krem tadašnjeg društva.
Govorila je šest jezika, interesovala se za mnoge teme, a svojevremeno je bila među istaknutijima u beogradskoj plesnoj školi Marije Mage Magazinović.
Izvrsno je igrala valcer i hipnotisala svojim izgledom, a predstavljala se kao radnica u Generalštabu vojske, zbog čega su mnogi pokušavali da je zavedu u nadi da će u njoj pronaći doušnika. Tako je upoznala izvesnog Krausa, nemačkog obaveštajca, koji ju je uvukao u dvostruku špijunažu.
Međutim, kada je postalo jasno da Jugoslavija neće izbeći rat, Vera je uhapšena kao nemački špijun i proterana u Lebane, ali je izbegla zatvorsku kaznu i, posle surovih batina i ispitivanja, otišla kod majke u Sijarinsku banju. U tome su joj pomogli Krasu i nemačka Vlada, koji su intevenisalikod namesnika Pavla.
Nakon što je zemlja okupirana, Kraus nije zaboravio Veru, pa ju je, posle njenog lečenja u Beču od rana zadobijenih prilikom ispitivanja, pozvao da se vrati u Beograd, gde se zaposlila u Šestom odeljenju policije. Navodno se prethodno upoznala s Hitlerom i proputovala na račun Nemaca veliki deo Evrope i održavala vezu s nemačkim agentima u Istanbulu, Sofiji, Atini, Gracu... Njen posao bio je praćenje rada stranih misija kod četnika, kao i suzbijanje komunista, s posebnim naglaskom na leskovački i niški okrug, koji joj je bio odlično poznat.
Jedan od Verinih ciljeva bio je da se, po instrukcijama Nemaca, poveže sa četničkim vođom Kostom Pećancem. Ona je, uoperaciji pod tajnom šifrom "Hanibal", kontaktirala s Pećancem preko zajedničkih prijatelja. On je isprva odbijao saradnju s Nemcima, da bi potom ipak prihvatio pregovore. Na kraju se ipak sastao s Hermanom Geringom u dvorcu bugarskog cara Borisa i obavezao se da se, ako Jugoslavija uđe u rat, neće boriti protiv nemačke vojske i da će mu za to biti isplaćeno 200.000 rajhsmaraka.
— Čini mi se da smo ovog platili više nego što vredi — navodno je rekao Gering.
Vera se pokazala kao vešt obaveštajac, pa je tako 1942. godine razotkrila je saradnju četnika s Britancima što je dovelo do toga da lokalni četnički vođa u Požarevcu Milan Kalabić posle mučenja bude streljan.
Nakon što je Kraus povučen iz Srbije, Vera je navodno ušla u vezu s nemačkim komandantom okupitane Srbije generalom Paulom Baderom, kao i sa šefom beogradske Specijalne policije Dragomirom Dragim Jovanovićem.
Poznato je da se često sastajala s partizanskim vođama, između ostalih i sa Stojanom Ljubićem, kao i da je svog starog školskog druga Milivoja Perovića, člana štaba prvog južnomoravskog odreda, pokušala da nagovori da pređe na stranu četnika.
Previše je duga i uzbudljiva priča Vere Pešić da bi se tako lako prepričala.
Zahvaljujući špijunskim, kao i ljubavnim vezama, Vera je postala žena koja je svugde imala prste, informacije su stizale do nje, a u Beorgadu tog vremena pričalo se da ona kod Nemaca može sve, kao i da je smatrana važnim savetodavcem.
— Ova žena, sposobna i drska, bila je sve opasnija i opasnija po interese srpskog naroda. Njan rad je doneo mnogobrojnim Srbima propast i smrt. Ona je bila ne samo na papiru, već i u suštini aktivan komunista. Кod Nemaca je služila sa dvostrukim ciljem: da zaštiti komuniste i partizane i da pojedine antikomuniste optuži i onemogući time što će ih Nemci streljati. Sa četnicima je održavala veze, da bi što lakše mogla razbiti srpske nacionalne odrede u šumi — napisao je o Veri Pešić Kosta Nikolić u "Istoriji Ravnogorskog pokreta".
Kako se kasnije pisalo, Vera je u svojim rukama imala hiljade srpskih života u mnogim koncentracionim logorima — od onih na Banjici i Starom Sajmištu do onih širom zemlje. Navodno se tu pokazao njen pravi komunistički zadatak: tvrdilo se da je intervenisala da hiljade ljudi bude pušteno iz logora po nalogu šefa Gestapoa. S druge strane, ona se povezuje sa slanjem hiljada nacionalista u smrt.
Poznato je da je u proleće 1943. godine izdejsvovala da Nemci iz leskovačkog zatvora puste 120 komunista. Ipak, niko se nije usuđivao da izrazi svoju sumnju da je Vera Pešić komunistički špijun, budući da je bila vrlo moćna figura u tadašnjem političkom životu i među nemačkom vojskom.
Iako je u svojim obaveštajnim akcijama uvek bila na oprezu: menjala dokumenta, prerušavala se i uspešno izbegla nekoliko atentata, u leto 1943. godine je uhvaćena u zasedu. Tada je sprovedena u Gorski štab 110 i osuđena na smrt, a mnoge uticajne ličnosti tog doba su reagovale kako bi se spasile, između ostalih Nedić i Dinić. Vera je, međutim, tražila samo jedno: da nasamo razgovara sa majorom Radoslavom Đurićem, poznatijim kao Kaplar Mića, koji je komandovao Gorskim štabom 110.
Nakon njihovog razgovora, koji je trajao cele noći, smrtna presuda je suspendovana s objašnjenjem da "svedočenje Vere Pešić posle rata može doprineti razotkrivanju mnogih izdajnika i zločinaca".
Kako se kasnije pisalo, ona je postala Đurićeva ljubavnica i prijavila svoju prethodnicu u njegovom srcu dr Mariolu Berđajevu Gestapou, koji ju je uhapsio kao Jevrejku i streljao. Toliko je jak bio njen uticaj i toliku je moć imala na Đurićem da je general Draža Mihajlović poslao depešu da se Pešićeva ukloni iz Gorskog štaba.
Vera je narednih sedam meseci provela na teritoriji Kosova i Metohije, gde je bila na različitim zadacima. Pričalo se kasnije da je Đurić bio spreman da prebegne u redove partizana i, kako će se kasnije pokazati, bio je krtica Josipa Broza Tita u četničkim redovima.
Sledeće, 1944. godine, Vera se vratila u Štab, što je rezultitalo prevratom. Postoji nekoliko teorija o događajima koji su usledili, ali sve se završavaju isto — smrću Vere Pešić.
Prema jednoj od priča, u puču su zarobljeni Vera, njena majka Anđa i Đurić, a Vera i Anđa su odmah streljane, dok je major Radoslav Đurić pobegao i pridružio se komunistima. Po drugoj teoriji, pobegli su sve troje, ali su Anđa i Vera nekoliko dana kasnije uhvaćene i ubijene. Prema trećoj verziji, žene su pronađene kod Medveđe nekoliko meseci kasnije i odmah streljane.
Šta god da je prethodilo Verinoj smrti, sigurno je da je ona stradala kada je imala samo 25 godina, a poslednje što je izgovorila bila je molba "da joj meci ne nagrde lice".