Njegova životna priča zvuči neverovatno, a ipak — istina je do poslednje reči
Malo je profesionalnih boraca u UFC-u koji su spremni da idu toliko daleko u treningu i borbi kao Fransis Nganu. Ipak, njegove borbe u oktagonu ne mogu da se uporede s onom koju je vodio na privatnom planu kako bi svojoj majci i sebi obezbedio svetliju budućnost od one koja je bila pred njima.
Francis Nganu rođen je 5. septembra 1986. godine u kamerunskom selu Batie, u najsiromašnijoj porodici najsiromašnijeg kraja. Kada je imao šest godina, njegovi roditelji su se razveli, a Fransis je otišao da živi s tetkom. Kao desetogodišnjak, bio je prinuđen da radi u kamenolomu. Školovanje je za Fransisa bilo noćna mora jer je uvek oskudevao u opremi i svega imao manje nego ostala deca.
Dok je bio dete, prišlo mu je više lokalnih bandi i pozvalo ga da im se pridruži, ali je Fransis to odbijao jer je njegov otac imao dovoljno lošu reputaciju zbog svojih uličnih tuča. Očevo iskustvo i sećanja na njega rešio je da iskoristi na sasvim drugačiji način — tako što će pokušati da izgradi karijeru u boksu, koji je počeo da trenira s 22 godine. Kada su mu jednom prilikom na mobilnom telefonu (koji je njemu, kao i televizor, bio veliki luksuz tokom života u siromaštvu u Kamerunu) pokazao snimak borbe Majka Tajsona, u njemu se nešto dogodilo. Znao je da on mora da pokuša da bude čovek na ekranu.
Zbog toga je odlučio da se uputi u Pariz i okuša kao bokser. Ipak, to je bilo lakše reći nego učiniti. Mnogo, mnogo lakše.
Prvi put je izašao iz Kameruna kada je imao 26 godina, do Nigerije je stigao brzo i lako je mu nije bila potrebna viza. Prvi problemi pojavili su se kad je krenuo u Niger, gde je zbog neophodnosti vize morao da podmićuje policiju i od tog trenutka Fransis Nganu bio je ilegalni migrant.
— Morali smo da se nosimo s policijom i graničarima. Uhvate te, traže ti novac, kao mito, ti ne želiš da im daš sav novac, treba ti da preživiš... — prisetio se jednom sportista.
Kako bi sačuvao svoj jedini imetak, Fransis bi umotavao pare u papir i gutao ga kako ne bi morao da ga preda policiji.
Kada je konačno prošao kroz Niger, stigao je do Alžira, gde je bio jedan od 25 ilegalnih migranata koji su na zadnjem delu otvorenog kamioneta prolazili kroz Saharu. Zbijeni jedni uz druge, držali su se čvrsto i znali — puste li na sekund delove kamione za koje su se pridržavali, u brzini će ispasti i uskoro umreti sami usred Sahare. Put je trajao 24 sata, u trenutku kada je temperatura išla i do 65 stepeni Celzijusa, a Fransis se jednom prilikom prisetio kako je bio prinuđen da pije vodu u kojoj su plutale mrtve životinje kako bi preživeo.
Srećom, dočepao se pasoša Malija, čijim građanima nisu bile potrebne vize za Alžir. Kako je priznao, bio je prestravljen dok su oficiri posmtrali njegov pasoš, ali je uspeo da prođe Alžir i stigne do Maroka.
Kada se konačno našao u Maroku, Evropa mu je bila nadohvat ruke. Malo je poznato da u Severnoj Africi postoje španske teritorije Ceuta i Melilja, što je značilo da Fransis nije morao fizički da uđe u Evropu da bi mogao da traži azil, već je bilo dovoljno da kroči ovaj deo Afrike koji se smatra delom Španije.
— Maroko je košmar za imigraciju. To je paklena zemlja za imigraciju jer je blizu Evrope — prisetio se jednom prilikom Fransis.
To što je Maroko toliko blizu Starog kontinenta značilo je da je samim tim i kontrola stroža, a navala putnika iz cele Afrike veća, pa je i veći problem preći rganicu. Sportista je bio prinuđen da živi u marokanskim šumama i hrani se iz smeća dok se spremao da pređe granicu.
Pri prvom pokušaju da preskoči žičanu ogradu, posekao je stomak, posle čega je završio u bolnici. Nakon što mu je rana obrađena — deportovan je u pustinju. To je značilo da mora veći deo puta da prođe ispočetka.
Usledilo je još nekoliko neuspelih pokušaja, nakon čega je rešio da pređe granicom vodom i tako stigne do Španije. Da bi izbegao infracrvene detektore pokreta i helikoptere, oko svog čamca je obmotao aluminijumsju foliju, koja sprečava detekciju. Putovao je dugo, a putovanje je bilo naporno i dvoje ljudi koji su bili s njim u čamcu upalo je u more i stradalo.
Kada je konačno stigao u Španiju, Nganua je i dalje pratio marokanski helikopter, ali se on dosetio da pozove Crveni krst i bio je spasen. Bio je u Španiji, godinu dana nakon što je napustio Kamerun.
— Dovedu te u pritvorski centar, ali koji je kao vrlo surov zatvor. Samo žele da te slome, da u jednom trenutku poludiš — prisetio se Fransis.
Posle dva meseca je pušten jer država nije mogla da ga deportuje budući da je imao lažne isprave. Želeo je da emigrira u Veliku Britaniju, ali je zbog stroge kontrole na granici odlučio da njegov novi dom bude Francuska.
Kao beskućnik u ovoj zemlji, pokušavao je da pronađe teretanu u kojoj bi trenirao, i dalje ne zaboravljajući svoj cilj. Spavao je na parkingu i na kraju su mu se putevi u krstili s Fernandom Lopezom, poznatim MMA trenerom koji je prepoznao Nganuov potencijal i ubedio ga da odustane od boksa i okuša se kao MMA borac. Njegova kuća postala je teretana — bukvalno, jer je spavao u njoj i vežbao svake budne sekunde.
Danas, Fransis Nganu ima iza sebe 20 MMA borbi, od kojih je pobedio u 17, a u svom rodnom Kamerunu je jedna od najvećih zvezda.
Kako je u jednom dokumentarcu otkrio jedan anonimni mladić na kamerunskim ulicama, pobedio u nekoj borbi ili ne, za ljude u Kamerunu, Francis Nganu je šampion.