"Moj broj je 83317. Preživeo sam HOLOKAUST"

"U Aušvicu niko nije vrištao ― nije bilo pomoći..." Potresna priča Jugoslovena i oskarovca koji je izbegao gasnu komoru

Pre nešto više od dve godine, preminuo je Branko Lustig. On je dočekao poznu starost i napustio nas u 88. godini, a o tako dugom životu se kao dete nije ni usuđivao da sanja ― odveden je u Aušvic kao dečak.

foto: Profimedia

Svaka priča o holokaustu na našim prostorima podseti na Branka Lustiga, filmskog producenta koji je u filmskoj industriji proveo više od pola veka.


Rad je počeo filmovima "Ne okreći se sine" i "Kozara", a zahvaljujući saradnji na brojnim međunarodnim koprodukcijama otišao je u Los Anđeles, gde je osamdesetih godina upoznao Stivena Spilberga. S njim je radio na filmu "Šindlerova lista", a kasnije je učestovao i u veoma uspešnim filmovima "Mirotvorac", "Gladijator", "Hanibal", "Pad crnog jastreba", "Nebesko kraljevstvo", "Američki gangster" i mnogim drugim. Oskarom je nagrađen za "Gladijatora" i "Šindlerovu listu".

 

Početkom 21. veka vratio se u Hrvatsku, gde bio predsednik Festivala tolerancije — Festivala jevrejskog filma, a postao je i postao počasni doktor Univerziteta u Zagrebu.

 

foto: Profimedia

Branko Lustig rođen je u Osijeku 1932. godine, a kada je bio devetogodišnjak njegovo bezbrižno detinjstvo prekinuo je Drugi svetski rat. Budući da je pripadao jevrejskoj porodici, u strašnom vihoru koji je zahvatio Evropu bilo je jasno da porodica Lustig mora da se sakrije od nacističke vojske.


Tata i mama samo su mi rekli da moramo da idemo kod bake u Čakovec, potrpali vredne stvari u kutije, ukrcali ih u brod i celu smo noć plovili do Preloga u Međimurju, odakle su nas konjima prebacili do stričeve kuće u Čakovcu. Mama i tata su mislili da smo tamo sigurniji, da Mađari neće dirati Jevreje. Kako je moj otac pobegao iz Mađarske gde su ga odveli u radnu službu, mene i mamu su sredinom 1943. odveli u logor. Kad je to saznao, vratio se u Čakovec, ali mi smo ostali u logoru, a njega su ubili 15. marta 1945. Mi to nismo znali dok rat nije završio ― ispričao je Lustig za hrvatsku "Gloriju" jednom prilikom.

 

Branko i njegova majka Vilma odvedeni su potom u Aušvic, gde su ih razdvojili. Pre nego što su se rastali, jedan zatočenik dao je njegovoj majci i njemu savet koji mu je spasao život.

 

foto: Profimedia

Kad su nas iskrcali iz vagona, do mame je dotrčao jedan zatvorenik i samo je uspeo da joj kaže da ja imam 16 godina. Tako je i postupila. Da to nije rekla, završio bih kao i moja baka, u krematorijmu, jer su se rešavali dece koja im nisu mogla biti od koristi. Mamu sam video još samo jednom, ošišanu i nagu kako trči preko dvorišta. Nju su zatim odveli u na rad u fabriku oružja u Esen, a mene u rudnik uglja. Mislio sam da su je ubili. Kasnije su me premestili u radni logor Doru Mitelbau u centralnoj Nemačkoj, gde smo pravili rakete V1 i V2 u fabrici sagrađenoj pod brdom. A u februaru 1945. prebacili su nas u logor Bergen-Belsen u kojem je, 25 metara od moje barake, mesec dana kasnije umrla Ana Frank. Tamo sam dočekao oslobođenje ― prisetio se Branko.


Najpoznatiji filmski producent s naših prostora bio je među nagrađenima Oskarom za film "Šindlerova lista", koji govori o stradanju Jevreja u koncentracionim logorima, a reči kojima je tada započeo govor izazivaju jezu.

 

Moj broj je 83317. Ja sam preživeo holokaust ― rekao je Lustig te 1993. godine pre zahvaljivanja Američkoj filmskoj akademiji na priznanju.


Pre nekoliko godina, "Njujork Tajms" je objavio kratak film o Lustigu, koji je malo pre svog 13. rođendana napustio koncentracioni logor Aušvic-Birkenau. U pitanju je film nazvan "Branko: Povratak u Aušvic", u kom je producent pričao o tome kako je potisnuo najveći deo sećanja mučenje, ponižavanje i sveprisutnu smrt.


Da, to se dogodilo meni ― rekao je. ― Ali ne želim da se sećam. Nikada nisam želeo da se sećam. Verujem da je to razlog što nikad nisam imao noćne more.

 


Zato što je kao dete odveden u logor, on nije imao bar micvu, svečani verski obred kroz koji mališani iz jevrejskih porodica prolaze u 13. godini. Branko se zato, pred kamerama i u društvu svoje porodice, 2013. godine vratio u Aušvic kako bi konačno proslavio svoj ulazak u svet punoletnih vernika.


Bio sam veoma mlad. Imao sam deset godina, jedanaest, dvanaest... S trinaest sam već izašao. Bio sam samo klinac ― razmišljao je naglas Branko Lustig. ― Ono čega se sećam o Aušvicu jeste da je bilo potpuno tiho. Niko nije vrištao jer nije bilo pomoći. Zašto bi vrištali? Ljudi su samo išli, kao jaganjci...


U Aušvicu, kao čovek od 80 godina, Branko je imao svoju bar micvu. U blizini zloslutnog natpisa "Rad oslobađa", na ulazu u Aušvic, on je, okružen uplakanim ljudima koji su došli da mu pruže podršku, proslavio onaj deo svoje ličnosti, porekla i života zbog kojeg je kao nedužno dete progonjen i zbog kojeg su mu godine detinjstva protekle iza ograde.


Tek u poslednjim godinama života, sećanja su se vratila i ušunjala u njegove snove.


Noćne more imam poslednjih desetak godina. Supruga mi kaže da u snu plačem i vičem, ali kad se probudim, ne sećam se šta sam sanjao. Samo ponekad osetim strah ― ispričao je u jednom intervjuu Branko Lustig.


Preminuo je 14. novembra 2019. u svojoj 88. godini u Zagrebu, a uspeo je da postigne i poživi više i srećnije nego što se kao dete usuđivao da sanja.