Jedna od najčitanijih književnica današnjice, Vesna Radusinović, mukotrpno je stekla status na kome joj danas mnogi zavide, a do ubiranja slasnih plodova uspeha stigla je teškim radom. Trnovitim stazama kojim je povremeno išla, nekad je doticala dno i s njega se poput feniksa iz pepela dizala do zvezdanih visina. Iako deluje kao snažna i nesalomiva žena, često se nalazila u situacijama zbog kojih bi i najjači poklekli. Ipak, da je i neprilike koje neretko ostavljaju večne tragove na duši uspešno prebrodila, najpre se može videti po sadržini njenog najnovijeg romana Druga žena koji, iako nije baziran na Vesninom životu, u jednom segmentu opisuje i nju samu.
- Svom prvom suprugu Dževdetu Tuzliću, ocu mog sina Vedrana, bila sam druga žena na papiru jer je imao brak pre mene. U stvarnosti, verovatno sam bila stota, pošto je on bio vrlo zanimljiv ženama, a i one njemu. Junakinja mog romana nije samo druga žena svom mužu, ona je prelepa voditeljka, obrazovana i pametna, ali posle porođaja dobija postnatalnu neurozu i odjednom joj se čitav svet ruši pred očima – priča Vesna.
Upravo traumatičan razvod u vreme ratnih dešavanja, naterao je Radusinovićevu da iz borbenim vihorom zahvaćenog Sarajeva sa sinom u naručju pobegne u Srbiju.
- Kada shvatite da je vaša slabost, odnosno vaša najosetljivija tačka, zapravo najveća snaga, onda nema tog problema s kojim ne možete da se suočite. Znam i sama da je daleko veći problem od nepojamne prostote koja je zavladala svuda oko nas, situacija u kojoj sam bežala iz zapaljenog Sarajeva sa bebom u naručju. Sve što me tada snašlo - kidnapovanje vlastitog deteta s kojim sam prešla tri državne granice bez njegovog pasoša - nije bilo lako. Želja da moj sin živi ovde, ide u školu, navija za našu reprezentaciju i da ga jednostavno sklonim od svih ludaka s jedne i druge strane, bila je jača od svih zakona i propisa.
Iako za sebe kaže da je samodestruktivna, depresija nikada nije bila njeno stanje duha, a sa svim problemima izborila se s osmehom na licu ne mareći za posledice.
- Samodestrukcija je moje srednje ime. Uništavam se vrlo studiozno u svakom pogledu i vodim računa o detaljima jer bi me ipak bilo sramota pred samom sobom da se razaram bez plana. Ne spavam noću jer volim da skitam po gradu, pišem ili čitam. Sa depresijom stvar stoji malo drugačije. Njoj se ne dajem tako olako, a imala je idealne uslove da mi postane najbolja drugarica. Dete sam razvedenih roditelja, česte promene mesta boravka, život na visokoj nozi, potom rat... Depresija je pristajanje na sve što bi promenili, a ne smete, ali ja nisam takva.
Ipak, ovoj dami najveću radost danas pričinjava skladan odnos sa nevenčanim suprugom, glavnim urednikom TV Košava, Milomirom Marićem, s kojim i posle višegodišnje veze ne želi da ode pred oltar.
- Mi smo klasičan spoj nespojivog i zato nam nikada nije dosadno. Nažalost, bila sam prisiljena da odustanem od čvrste namere da ga prevaspitam po svojoj meri jer se i on malo primirio pa me pustio da ostanem ono što jesam. Milomir i od sebe krije da mu se moje najgore osobine zapravo najviše dopadaju, kao što ja ni u ludilu ne bih priznala da mu zavidim na lošoj i teškoj naravi. Kada je reč o braku, za petnaest godina nikada nisam uspela da ispunim njegov jedini uslov - da bar nedelju dana budem potpuno normalna. Ipak je to previše za mene, a mogao je da smisli nešto lakše, pogotovo što ni on ne ispunjava nijedan moj uslov – kroz osmeh završava Vesna.
Moni Marković
