Povodom godišnjice od odlaska glumačke legende Velimira Bate Živojinovića, njegova životna saputnica govori o tome koliko joj je teško da nauči da živi bez supruga i otkriva da u svojoj deci i unucima prepoznaje njegove reči, izraze lica i rečenice
Kako se nosite sa situacijom u kojoj se našao vaš sin Miljko? Reklo bi se da će uskoro moći da se vrati u Srbiju, koliko bi vam to značilo?
- To je jedan deo intime koji bih želela da zadržim za sebe. Deset godina života niko ne može da nam vrati, naročito Bati, kada mu je sin bio najpotrebniji. Surova je to kazna koju smo već svi porodični platili, ali izgleda da nekima to nije dovoljno. Videli ste i sami šta se desilo sa krivičnim procesom u kome su celu našu porodicu provukli kroz najveće blato. To je naša tužna, žalosna realnost, tamna strana srpske velike duše. Ljudi koji su to napravili, najbolje znaju kako se s tim nose.
Postoji li nešto čega ne volite da se setite?
- To čega ne bih želela da se sećam, odavno sam već zaboravila. Žacnu me ponekad neke slike koje se nepozvano pojave, ali trudim se da ih odmah odagnam. Neko bi pomislio da je Batina bolest izazvala neke negativne osećaje, ali verujte da smo oboje uživali do poslednjeg trenutka zajedničkog života. Njegov dodir i glas davali su mi ogromnu snagu i radost. Danas to nalazim u deci i unucima. Često u njima prepoznam poneku njegovu grimasu i frazu. Bata je ostao duboko usađen u svima nama.
U subotu 20. maja obeležili ste na groblju godinu dana otkad ga nema. Posećujete li njegov grob? O čemu tada razmišljate?
- Često se suza sama otkotrlja, a da je nisam ni svesna. Možda će vam zazvučati čudno, ali zaista svakodnevno osećam da je on tu s nama. Kada sa decom i unucima razgovaram o našem Bati, pričamo kao da je živ. On to i jeste za nas.
Ne može da bude u Beogradu bez svog Bate: Lula Živojinović otišla u Pariz kod sina...
Bata je u svakoj situaciji imao neku sopstvenu prigodnu mudrost kojom bi razrešio dilemu ili okrenuo brigu na veselje, da li i vi to radite?
- Ne možemo i nećemo da pobegnemo od nas samih. Ko poznaje našu porodicu, decu i unuke, primetio je da smo svi uvek nasmejani i vedri. Međusobno smo se tako formirali i nemoguće je otrgnuti se od takvog stava u životu. A i zašto bi to radili? Sve Batine mudrosti i izreke brižljivo čuvamo i delimo sa prijateljima, sa svima onima koji jesu ili žele da budu deo naših života.
Ponekad kad pomislim na njega, prvi utisak mi je da je i dalje živ, dešava li se to i vama?
- Bata je od one retke sorte ljudi koji su svojim radom i ponašanjem zaslužili da ih pamtimo. Na nama je da pokušamo da pratimo njegove stope i da razumemo šta nam je sve poručivao svojim životom i stavovima. Neću biti neskromna ako kažem da je to za našu porodicu velika privilegija, ali i obaveza.
Tekst je preuzet iz 609. broja magazina Story
