Povodom godišnjice od odlaska glumačke legende Velimira Bate Živojinovića, njegova životna saputnica govori o tome koliko joj je teško da nauči da živi bez supruga i otkriva da u svojoj deci i unucima prepoznaje njegove reči, izraze lica i rečenice
Godinu dana od smrti jednog od najvećih domaćih glumaca, Velimira Bate Živojinovića, navršavilo se 22. maja. Ovaj umetnik koji je dosegao toliku slavu da je za života uspeo da postane mit, nije glumio važne role samo na velikom platnu i malim ekranima. Njegova vedrina, jednostavnost, mudrost, optimizam i neverovatan smisao za humor, učinili su da značajnu ulogu odigra u životu svakog od ljudi koji su mu bili bliski. Najsnažniji čuvar sećanja na ovog velikana upravo je njegova supruga Lula Živojinović, koja mu je u subotu, 20. maja, dala godišnji pomen.
Zajednica sa Batom obeležila je najveći deo vašeg života, kako se osećate sada, tokom ovih godinu dana, bez njega?
- Ništa više neće biti kao pre! Moj život može se snažno rascepiti na deo sa Batom i onaj bez njega. Sigurno se tako oseća većina parova koja je provela zajedno 60 godina. To je jedan ogroman šok koji i dalje ne prolazi. Imali smo naše decenijske rituale, jutarnje kafe, telefonske razgovore dok smo bili razdvojeni... Sada toga više nema. Svakodnevno odlazim na groblje i pričamo. Čini mi se da i dalje delimo svakodnevicu. Znam da me sluša i da u odlukama koje moram da donosim i on učestvuje. Slike koje se svakodnevno pojavljuju, njegov lik koji mi stalno izvire, daju mi osećaj njegovog snažnog prisustva. Za mene on je još tu i biće zauvek. Smrt ništa ne može da promeni u našoj ljubavi i zajednici.
Šta se u najvećoj meri promenilo u vašoj svakodnevici otkad ga nema? Družite li se i dalje s istim ljudima, idete li na stara mesta?
- Učim da živim život bez mog Bate, što nimalo nije lako. Prijatelji mi jako pomažu u tome. Naša vrata ostala su širom otvorena i njih ispunjavaju divni, topli ljudi s kojima zajedno evociramo nezaboravne događaje, večeri i sve ono što ispunjava prijateljstvo. Izgleda da se svi trude da nikad ne budem sama i kao da u tome među njima ima nekog sistema ili organizacije. Ko zna, možda i ima. Trudim se da izađem iz kuće kad god je to moguće, ali to je lakše reći nego učiniti. Ipak, svesna sam da je sve lakše uz verne prijatelje. U tim sećanjima na Batu uvek se nasmejemo, jer je vedrina bila njegova najvažnije osobina.
Lula Živojinović o životu sa Batom: Bilo je dana kada smo jedva preživljavali (FOTO)
Repriziraju se filmovi i serije u kojima je on igrao, da li vam je teško da to gledate ili vam to budi lepe uspomene?
- Nemam uvek snage da odgledam svaku seriju ili film do kraja. Naravno da me uvek obraduje svaka njegova uloga i odmah se probude uspomene sa snimanja, deo života kroz koji smo zajednički prošli. Tada se tuga povlači i ostaju samo radost i ponos. Mislim da je divno što se naše serije i filmovi prikazuju novim generacijama jer se tako održava kulturni kontinuitet, čiji je Bata bio sastavni deo.
Bata je bio harizmatičan, mudar i duhovit, ali više puta otvoreno je rekao da nikad ne bi bio to što jeste da nije imao vas pored sebe, pružate li sada takvu podršku svojoj deci i unucima?
- Hvala vam na tom zaključku. U naš porodični kod zajednički smo usadili baš takav, pozitivan stav koji smo prenosili na decu i unuke. Život je prepun prepreka i problema, ali samo od nas zavisi kako ćemo se nositi s njima. Mi smo izabrali da naša rešenja uvek budu pozitivna. Ne osvrćemo se na prošlost bez preteranog razloga, bilo da je reč o lepim ili teškim momentima. Trudimo se da što više živimo u ovom sadašnjem trenutku, sa tek blagim pogledom unapred i još blažim preko ramena unazad.
Pitaju li unuci za njega? Koliko se često porodično susrećete sa svima njima? Jeste li zadovoljni kako žive?
- Iako su rasuti svuda po svetu, svakodnevno se čujemo po nekoliko puta... Otvorili smo zajednički čet na Whatsappu i tu se uvek siti ispričamo. Bata je nezaobilazni deo naših razgovora i često me pitaju šta bi on sada rekao ili uradio. To me ispunjava srećom jer vidim da je i na taj način prisutan u našoj porodici. Unuci su na putu da se osamostale, a deca su već odavno ostvareni ljudi na koje sam izuzetno ponosna.
Nastavak na sledećoj strani...
Kako se nosite sa situacijom u kojoj se našao vaš sin Miljko? Reklo bi se da će uskoro moći da se vrati u Srbiju, koliko bi vam to značilo?
- To je jedan deo intime koji bih želela da zadržim za sebe. Deset godina života niko ne može da nam vrati, naročito Bati, kada mu je sin bio najpotrebniji. Surova je to kazna koju smo već svi porodični platili, ali izgleda da nekima to nije dovoljno. Videli ste i sami šta se desilo sa krivičnim procesom u kome su celu našu porodicu provukli kroz najveće blato. To je naša tužna, žalosna realnost, tamna strana srpske velike duše. Ljudi koji su to napravili, najbolje znaju kako se s tim nose.
Postoji li nešto čega ne volite da se setite?
- To čega ne bih želela da se sećam, odavno sam već zaboravila. Žacnu me ponekad neke slike koje se nepozvano pojave, ali trudim se da ih odmah odagnam. Neko bi pomislio da je Batina bolest izazvala neke negativne osećaje, ali verujte da smo oboje uživali do poslednjeg trenutka zajedničkog života. Njegov dodir i glas davali su mi ogromnu snagu i radost. Danas to nalazim u deci i unucima. Često u njima prepoznam poneku njegovu grimasu i frazu. Bata je ostao duboko usađen u svima nama.
U subotu 20. maja obeležili ste na groblju godinu dana otkad ga nema. Posećujete li njegov grob? O čemu tada razmišljate?
- Često se suza sama otkotrlja, a da je nisam ni svesna. Možda će vam zazvučati čudno, ali zaista svakodnevno osećam da je on tu s nama. Kada sa decom i unucima razgovaram o našem Bati, pričamo kao da je živ. On to i jeste za nas.
Ne može da bude u Beogradu bez svog Bate: Lula Živojinović otišla u Pariz kod sina...
Bata je u svakoj situaciji imao neku sopstvenu prigodnu mudrost kojom bi razrešio dilemu ili okrenuo brigu na veselje, da li i vi to radite?
- Ne možemo i nećemo da pobegnemo od nas samih. Ko poznaje našu porodicu, decu i unuke, primetio je da smo svi uvek nasmejani i vedri. Međusobno smo se tako formirali i nemoguće je otrgnuti se od takvog stava u životu. A i zašto bi to radili? Sve Batine mudrosti i izreke brižljivo čuvamo i delimo sa prijateljima, sa svima onima koji jesu ili žele da budu deo naših života.
Ponekad kad pomislim na njega, prvi utisak mi je da je i dalje živ, dešava li se to i vama?
- Bata je od one retke sorte ljudi koji su svojim radom i ponašanjem zaslužili da ih pamtimo. Na nama je da pokušamo da pratimo njegove stope i da razumemo šta nam je sve poručivao svojim životom i stavovima. Neću biti neskromna ako kažem da je to za našu porodicu velika privilegija, ali i obaveza.
Tekst je preuzet iz 609. broja magazina Story
