Publiku uvek intrigira uz pomoć koje tajne formule glumac uspe da nauči metre i metre teksta?
To je najlakši deo procesa. Možda ću za 10-15 godina misliti drugačije, ko zna u kakvom će stanju biti moja memorija. U pamćenju teksta pomaže mi kada znam kakav pokret ili gest imam uz određenu rečenicu. Tako mi telo pomaže u pamćenju.
Šta se glumcu dešava kad ne voli tekst, reditelja, partnera, ulogu?
Ćuti, guta, duri se, pizdi, psuje, pije, moli se, kuka... Trudim se da uvek budem korektan, da mišljenje zadržim za sebe, ili da ga, možda, pijuckajući, podelim sa mojim najbližima.
Kad te iznervira reditelj, u koje bi se vode najradije bacio?
Pčelarske - sa ćaletom ili da sadim crne ribizle.
Proslavile su te predstave Andraša Urbana. Šta si naučio od njega a šta radeći u Novosadskom pozorištu?
Od Andraša – da se dobra predstava može stvoriti i za dva sata, u Novosadskom pozorištu - da je uvek, pre svega, najvažniji kolektiv, odgovornost prema kolegama u svakom smsilu.
Imaš li neku tajnu mantru uoči svakog izlaska na scenu?
Pre izlaska na scenu poljubim pesnicu i stavim je na čelo.
Šta vidiš u publici kada se pokloniš posle predstave? Ko su ti ljudi?
Volim ih. Jednom nas je u Budimpešti gledalo pet ljudi, plus jedno kuče. Ne sećam se da sam ikada imao bolju i dražu publiku od njih.
Nastavak na narednoj strani...
