Šta kao glumac uvek očekuješ od neke uloge i teksta?
Ne očekujem ništa. Više očekujem od reditelja - dobru saradnju, da slušamo i čujemo jedan drugog.
Šta od te uloge uvek ostane u tebi privatno?
Često dobijam packe najbližih da hoće da me vide kao Arpada, a ne kao likove. Najčešće mi u glavi ostaju replike i glasovi junaka koje igram, ponekad odreagujem njihovim glasom i gestovima.
Predstava“Crni“, kroz priču o velikom srpskom junaku, govori zapravo o tome kako smo kao društvo iz mitološkog uskočili direktno u blato
najbanalnijeg konzumerizma. Kako mu ti odolevaš?
Ostajem potpuno ravnodušan pred preagresivnim reklamiranjem. Imam otpor prema bilbordima, ne verujem nikakvim kampanjama. Ne kupujem ništa što mislim da je g...
Crni je mit. Je li teže igrati mit ili čoveka?
U nekom smislu lakše je igrati čoveka, mitove skoro svi znaju, uvereni su da su onakvi kakve ih oni zamišljaju.
Zašto glumci uglavnom više vole da igraju „junake s greškom“?
Mnogo je uverljivije kada neko nije samo pozitivac, beo, čist i dobra duša. Budimo realni, svako ima neke mane.
Nastavak na narednoj strani...
Publiku uvek intrigira uz pomoć koje tajne formule glumac uspe da nauči metre i metre teksta?
To je najlakši deo procesa. Možda ću za 10-15 godina misliti drugačije, ko zna u kakvom će stanju biti moja memorija. U pamćenju teksta pomaže mi kada znam kakav pokret ili gest imam uz određenu rečenicu. Tako mi telo pomaže u pamćenju.
Šta se glumcu dešava kad ne voli tekst, reditelja, partnera, ulogu?
Ćuti, guta, duri se, pizdi, psuje, pije, moli se, kuka... Trudim se da uvek budem korektan, da mišljenje zadržim za sebe, ili da ga, možda, pijuckajući, podelim sa mojim najbližima.
Kad te iznervira reditelj, u koje bi se vode najradije bacio?
Pčelarske - sa ćaletom ili da sadim crne ribizle.
Proslavile su te predstave Andraša Urbana. Šta si naučio od njega a šta radeći u Novosadskom pozorištu?
Od Andraša – da se dobra predstava može stvoriti i za dva sata, u Novosadskom pozorištu - da je uvek, pre svega, najvažniji kolektiv, odgovornost prema kolegama u svakom smsilu.
Imaš li neku tajnu mantru uoči svakog izlaska na scenu?
Pre izlaska na scenu poljubim pesnicu i stavim je na čelo.
Šta vidiš u publici kada se pokloniš posle predstave? Ko su ti ljudi?
Volim ih. Jednom nas je u Budimpešti gledalo pet ljudi, plus jedno kuče. Ne sećam se da sam ikada imao bolju i dražu publiku od njih.
Nastavak na narednoj strani...
Kritičari ili publika, čija je poslednja reč?
Više volim spontani razgovor sa nepoznatom publikom, nego da sedim za okruglim stolom i slušam pametovanje.
Ko si ti van scene?
Ćutljiv, možda čak i povučen tip, za koga bi čovek na ulici pomislio da je veoma zabrinuta, čak depresivna osoba:) Nije tako:)
Kad veruješ u sebe a kada u druge?
Skoro nikad ne verujem u sebe. Možda tamo negde, dva-tri dana pre premijere, kada nema vremena za gubljenje, kada ne smem da se bavim glupostima. Uglavnom verujem drugima, pogotovo kada kažu negativnu kritiku. U pozitivnu kritiku verujem samo kada dođe od najbližih, ali ni tada uvek.
Ako je sve danas manje-više bruto i neto, da li je nešto ipak sveto?
Jeste. Ono čime se bavim, ono što me okružuje mora da predstavlja vrednost za mene. Inače, ne bi imalo smisla da se bavim time. Neke stvari moramo poštovati, nešto mora da bude dragoceno, jer bi inače sve izgubilo značaj.
Ko je tvoj junak dana svakog dana?
Moj stari. Ne da se. Mogao bi biti uzor današnjoj omladini.
Ko je tvoj razlog da svakog dana ustaneš sa osmehom na licu?
Ne ustajem sa osmehom na licu. Ali sa verom u srcu da će biti bolje. Spolja izgledam kao potpuni pesimist ali zapravo sam nepopravljivi optimista.
Na kom jeziku sanjaš?
Uglavnom na maternjem jeziku. U snu mi se desi da pričam srpski i engelski pa mi bude pakleno teško.
Zovu li te češće imenom ili prezimenom?
Imenom, nije ga teško zapamtiti.
Šta se krije u tvom imenu?
Zrnce ječma. Arpad znači ječam u deminutivu.
Nastavak na narednoj strani...
Čemu su te naučili roditelji a zbog čega misliš da su oni ponosni na tebe?
Učili su me mnogo toga, ne znam da li sam dobro naučio sve, ali jedno pamtim: nemoj biti lenj. A ponosni su zbog toga što sam, nakon dugog lutanja, ipak našao nešto što me čini srećnim. Mada, i danas se šale da sam sa ovoliko uložene energije mogao završiti i nešto ozbiljnije.
U čemu nalaziš zadovoljstvo, u čemu sreću a gde se krije radost malih stvari za tebe?
Ne razdvajam te stvari. Ma koliko bilo teško, uvek nalazim neku radost u svemu što radim, bar na sekundu. I uvek se trudim da ne izgubim smisao za humor. Naučio sam da mi bude lepo, da uživam, čak i ako se mučim.
Papučar ili mačo?
Kod kuće - papučar, na sceni - nekad mačo, nekad papučar, na ulici - malo više mačo nego papučar, u krevetu - mačo.
Žene kidaju vene za tvojim torzom u „Crnom“, šta tebe kod žena inspiriše da sečeš vene?
Potpuno me zbuni, ne mogu da odolim kada mi neka žena besramono da na znanje da me želi. Volim kada vidim da žena prihvata sebe, kada zna da barata onim čime ju je priroda obdarila. Ne postoje ružne žene, samo lepe i lepše.
Kad si najslabiji a kad ti rastu krila?
Kada se bliži kraj radnog procesa, onda sam već uglavnom nervno labilan. Nekad mi je dosta da vidim samo jednu sliku ili da čujem nekoliko taktova neke pesme, i da glasno zajecam. A kada se naljutim, onda mogu biti strašno jak. Borim se protiv sebe.
Pevanje pod tušem ili na kiši? Sa kim?
Ako se dobro sećam, još nikada nisam pevao duet pod tušem, mogao bih sa bilo kim, radije sa ženama, a pevanje na kiši - rado sa ženom i da se usput prisetimo da se zapravo ludo volimo.
U tri poteza: zašto Beograđani moraju da dođu da vide „Crnog“ - 18. aprila u Bitef teatru?
Da vide kako Mađar igra Srbendu, kako nacionalni heroj iz 19. veka pokušava da spasi Srbiju u 21. veku, da vide šta će se desiti onome ko se posle revolucije usudi da kupuje u hipermarketu.
