Kao što je smelo igrala hrabre žene u pozorišnim komadima i popularnim TV serijama Bolji život, Srećni ljudi, Selo gori, a baba se češlja, pedesetsedmogodišnja glumica Ljiljana Stjepanović i u privatnom životu uvek je koračala uzdignute glave, uprkos nedaćama koje su je sustizale. Iako se u dvadeset i prvoj godini udala za gimnazijsku ljubav Bojana Repića, s kojim je tokom šestogodišnjeg braka dobila sinove Igora i Vlastimira, njena sreća nije dugo potrajala. Sudbina je udesila da prođe kroz bolan razvod i sama vaspitava naslednike, što ju je na kraju samo ojačalo. U iskrenom intervjuu za Story, čuvena umetnica priča kako je veoma teško podnela gubitak oca Jovana, otkriva zašto se nije odlučila na drugi brak, ali i priznaje da je s vremenom naučila da uživa u samoći.
Story: Zašto ste odlučili da veoma mladi uđete u brak?
- Silno sam želela decu i majčinstvo je bilo logičan sled nakon tri i po godine veze. Još u gimnaziji počela sam da se zabavljam sa svojim budućim mužem, pa sam želela da se što pre udam za njega i dobijemo svoj porod. Sada se granica rađanja znatno pomerila, ali ja naprosto nisam želela da kasnim sa decom. Kada su deca došla na svet, srce mi je bilo puno i još da je brak potrajao... Iz ove perspektive ne osećam kajanje i drago mi je što je sve bilo tako. Imala sam sreću da se stariji sin Igor oženio u dvadeset i šestoj godini, pa sam ja u četrdeset i osmoj postala baka. Bila bih zadovoljnija da sam rodila još dvoje, troje dece, ali za sada imam dva divna sina i jednu unuku. Nadam se da će ih biti bar još desetak ako me snaje budu slušale. (Smeh)
Story: Šta je uticalo na to da se razvedete nakon šest godina zajednice?
- Prosto se dalje nije moglo. Moj bivši suprug nije više među živima i ne bih volela da o njemu pričam ništa ružno, ali mi smo bili dva različita sveta. On nije mogao da podnese moj posao zbog ljubomore. Bio je službenik, nije me podržavao i shvatao neke stvari, tako da smo nažalost otišli u raskorak. Mislim da je porodica važna i to mi je strašno nedostajalo u životu jer sam morala sama da se borim, ali takva mi je sudbina. Na sreću, izgurala sam.
Story: Za razvod kažu da je mala smrt. Kako ste se vi tada osećali?
- To je velika trauma i ne bih je nikome poželela. Jedva sam se iz nje iščupala i ne volim ni da se setim tog vremena. Mlada sam se udala, rodila decu, a onda razvela i ostala sama, tako da je sve to za mene bilo trauma. Da sam bila starija, možda bih to drugačije preživela, a ovako sve je bilo bolno i traumatično. Ipak, smatrala sam kako je bolje da deca rastu u miru i s jednim roditeljem, nego u lošoj atmosferi.
Story: Da li vam je bilo teško da se nosite sa čestim komentarima okoline kako ste postali raspuštenica sa dvoje male dece?
- Nisam ni razmišljala o tome. Oduvek sam bila borac, a deca su bila uz mene, pa se nisam obazirala na tuđa mišljenja. Moja porodica i prijatelji znali su razloge zašto se moj brak raspao i nisam osećala potrebu da se bilo kome pravdam.
Story: Zbog čega ste odlučili da sami vaspitavate sinove?
- To nije bila moja odluka, tako je naprosto moralo da bude. Nakon razvoda, deca su pripala meni, a ja sam se trudila da ih vaspitam najbolje što sam znala i umela. Bilo mi je teško, pogotovo u početku, ali ljubav je zaista čudo. Trudila sam se da što više vremena provodim s njima u druženju, delili smo zajedno probleme i prolazili kroz krize u njihovom odrastanju, ali nisu nas zaobišle ni one u društvu. Sve nas je to ojačalo, pa smo ostali vezani i danas.
Story: Jeste li zadovoljni u kakve su ljude izrasli?
- Veoma, jer sam ih vaspitala da budu pošteni, vredni i čestiti ljudi, što mi ponekad zameraju i u šali kažu da ih nisam spremila za surovo vreme u kome živimo. Ponosna sam na njih.
Story: Koliko vam je bilo teško da uprkos teškoćama kroz život koračate uzdignute glave?
- To nije stvar odluke, već karaktera. Kada imate decu, pogotovo morate da imate dostojanstvo. Ako mislite da budete nekome primer, onda tako morate i da se ponašate. Ne znam koliko sam išla uzdignute glave, ali sigurno je nisam često saginjala.
Story: Jeste li nakon razvoda izgubili veru u brak?
- Ne i to ponajviše zbog toga što sam dete rođeno u srećnom braku, a i udala sam se iz ljubavi. Sticaj okolnosti bio je takav da nismo održali taj brak, što ne znači da drugi treba da slede taj primer. Zalažem se za brak i smatram da je on osnov svega. Svojim prijateljima koji imaju bračne probleme savetujem da budu strpljivi i da se bore za svoju vezu, pogotovo ako imaju decu, jer borba nije uzaludna. Kod mene su okolnosti bile takve da je bilo bolje da se raziđemo. Moj sada pokojni muž i ja smo posle dosta vremena izgradili dobar odnos. Viđali smo se s vremena na vreme jer sam smatrala kako deca treba da budu i sa ocem. Nažalost, ja sam bila inicijator tih susreta, iako je to trebalo da dolazi s očeve strane, ali ništa nisam prepuštala slučaju.
Story: Da li ste nekada poželeli ponovo da se udate?
- Jesam, jer sam se razvela sa samo dvadeset i sedam godina. Naravno da želite da volite, naslonite glavu na nečije rame, podelite brige s nekim... Ipak, deca su mi bila na prvom mestu i na kraju sam ostala sama, ali uz njih. Kasnije sam imala jednu dugu vezu, ali nisam htela ponovo da se udajem jer sam se plašila da bi moja deca mogla da mu predstavljaju teret i nisam bila sigurna u njegovu ljubav prema Igoru i Vlastimiru.
Story: Znači li to da ste zbog njih žrtvovali svoj privatan život?
- Ne smatram to žrtvom, takva je bila moja odluka i smatrala sam da je ona najbolja za moju decu. Ja sam ih rodila i bilo je logično da treba i da brinem o njima. Smatrala sam da to sama najbolje mogu da izvedem.
Story: Zar se ne plašite samoće?
- Meni u ovim godinama prija samoća, sinovi su odrasli, a ja sam konačno svoja i mogu na pravi način da se posvetim i sebi i poslu . Imam kreativne trenutke u svojoj samoći, mnogo pišem i to mi prija. Za sada se dobro snalazim i ne smeta mi što nemam muškarca uz sebe, a videćemo da li će tako biti i za deset godina.
Story: Pre godinu i po dana izgubili ste oca Jovana koji vam je bio velika podrška u životu.
- Veoma teško sam podnela taj gubitak. Moj otac je bio izuzetan čovek i posebna ličnost u mom životu. Zvali smo ga vanzemaljac jer je bio toliko dobar i plemenit. On je kroz život prolazio nečujno, samo da nikoga ne povredi, a bio je vesele prirode. Za mene je predstavljao živog anđela i to ne pričam samo zbog toga što je bio izvanredan otac, već i zato što su ga svi obožavali. Inače, proveo je tri godine u Jasenovcu i bio je jedan od malobrojnih preživelih logoraša, a njegova porodica je zaklana. Iako je sve to preživeo, nikada mene i brata nije učio da mrzimo. Svi u porodici trudimo se da budemo dobri kao on, ali to je nedostižno. Vrlo sam nesrećna zbog njegove smrti i mislim da ga nikada neću preboleti.
Story: Koliko bi vam život bio lakši da ste postali ekonomista, kao što je vaš otac želeo?
- Ne, to bi bilo strašno, jer bi firma u kojoj bih radila sigurno propala, pošto sam raspikuća i strašno volim da trošim. (Smeh) Šteta što se nisam udala za nekog bogataša jer opsesivno kupujem poklone samo da bih videla tuđa nasmejana lica, pogotovo kad je u pitanju moja unuka Ksenija.
Story: Koliko vas je promenila uloga bake?
- Mnogo volim žensku decu, za koju sam kao majka ostala uskraćena, pa Kseniju naprosto obožavam. Ona je ušla u naše živote 2000. godine posle svih ružnih dešavanja u zemlji, tako da predstavlja nešto najlepše što se desilo u mom životu. Ksenija je za mene dar s neba i zahvalna sam sinu Igoru i snaji Natali na njenom rođenju. Stalno im govorim kako treba da imaju još dece i volela bih da imam još desetoro unučadi.
Story: Raduje li vas što je krenula vašim stopama?
- Ona želi da bude glumica i ja je u tome podržavam, kao što sam i svoju decu podržavala u njihovim željama. Srce mi je puno kada je ona srećna. Za sada igra u jednoj predstavi u Operi i teatru Madlenianum, glumi u seriji Selo gori, a baba se češlja, a trenira i ritmičku gimnastiku. Ksenija je već sa godinu dana počela da dolazi na probe i da gleda predstave. Volela bih kada bi me nasledila u glumi, a mislim i da ima dara.
Story: Razmišljate li o penziji i povlačenju sa scene?
- Ne, to mi je daleko i nezamislivo, samo da mi Bog da zdravlja. Svesna sam da će i to vreme doći jer sve ima kraj. Ipak, koliko vidim, kako starim sve više radim, tako da me se nećete tako lako rešiti! (Smeh)
Jelena Kulović
