Da li vam je ponekad žao što se muzikom bavite u Srbiji?
- Za ovih dvadeset godina nekoliko puta zastao sam i zapitao se da li sve to što radim ima ikakvog smisla. Ali onda, srećom, vreme i ljudi u potpunosti me demantuju. Kada izađem na ulicu, prilaze mi ljudi i zahvaljuju što postojimo i pravimo muziku koja im menja živote. Kada sve to imate, iako je zaista teško, čovek ne sme da se preda. Ovo je vreme šarlatana i diletanata, ali ako ste strpljivi, doći će vreme kada ćete biti nagrađeni za ono što radite, čak ćete postati uspešniji od onih koji su vam predlagali da pođete drugim putem. Danas sam uspeo, jer sam ceo život verovao u ono što radim.
Koliko vas supruga Biljana inspiriše u pisanju pesama?
- Kada stvaram pesme, posvećujem ih nekim virtuelnim osobama na bazi pesničkog doživljaja i trenutka. Nikada ne pišem pesmu nekome, jer smatram da je život mnogo kompleksniji od subjektivnog odnosa koji pokušavamo da pravimo. Moja muzika je astralna, ima više psihologije u sebi i više života na nivou mašte. Ipak, nema ličnije posvete od one koja je u srcu. Verujem da bilo koja osoba koja je sa mnom provela više od pet minuta misli da je album baš njoj posvećen. Od početka karijere nisam se štedeo po pitanju emocija i s tim kalkulisao. Upravo zbog toga moja je muzika stvarna, sve su to neki ožiljci i znakovi pored puta.
Ponosni ste što vaše koncerte posećuju tinejdžeri, a i sami imate sina Strahinju od sedam godina. Šta on misli o vašem radu?
- Krenuo je u školu i apsolutno uživamo jedan u drugom. On je bio najveći kritičar mog najnovijeg albuma i uspavljivao se tako što je slušao pesme koje sam pisao u studiju. Ima svoje favorite na albumu i numere koje su mu od samog početka bile posebne.
Milan Đurđević: Naš život na točkovima
Slobodno mogu da kažem da je ovo ujedno i kreativni album mog sina jer je svojom energijom mnogo doprineo u čitavom procesu njegovog nastanka. Veoma je lepo kada osetite tu vrstu energije pored sebe dok pišete. Imate utisak da je sve oko vas bezbrižno i lepo, a decu svakako ne možete da prevarite jer oni sve mogu da prepoznaju.
Znači li to da primećujete muzikalnost kod njega i da će se možda i Strahinja baviti istim poslom?
- Kako da ne. Ipak, ne znam čime će se baviti i ostavljam mu da sam izabere. Prepuštam mu da sedne za klavir ili klavijature onda kada on hoće, ne silim ga. Nikada mu nisam rekao kako mora da sedne i vežba, već puštam da sam proceni da li mu se to dopada. Ponekad dođe u dvanaest noću i pita da li može da svira, što mu ja, naravno, uvek dozvolim. On ima neki svoj svet i sada sluša elektronsku muziku. Kada je imao samo dve i po godine, vodili smo ga na neke koncerte i ljudima je bilo neverovatno kako je već tada osećao ritam. U svakom slučaju, zaista mi nije važno da li će se baviti muzikom, to je njegova stvar. Ako izabere da bude astronaut, ja ću ga i u tome podržati.
Piše: Boris Popadić
