Nema boljeg osećaja nego kada za veliki trud koji se godinama ulaže u neki posao, konačno stignu priznanja i lovorike. Osnivač i duša benda Neverne bebe, Milan Đurđević (49), danas uživa u toj poziciji i to se odmah primećuje.
U jednom poznatom beogradskom kafeu gde je Milan došao na intervju, svi kažu da je on redovan, ali i rado viđen gost zato što je čast imati takvog umetnika među svojim posetiocima. Kasnije je i sam roker otkrio da je na Facebooku zatrpan porukama ljudi koji mu zahvaljuju zbog muzike Nevernih beba jer ona oplemenjuje njihove živote.
Možete li za sebe reći da ste srećan čovek?
- Relativno jesam. Čovek nikada ne treba da bude potpuno srećan jer uvek mora da stremi ka novim ciljevima, ali svakako sam zadovoljan.
Čemu ste stremili u detinjstvu i koliko se to razlikuje od onoga šta se kasnije dešavalo u vašom životu? Kada se prisetite svog odrastanja u rodnom Valjevu, da li ste već tada znali šta ćete danas raditi?
- Možda ja i nisam toliko, koliko su znali svi drugi oko mene. Majka mi je profesor muzike, a otac je bio tehnički direktor Radio Valjeva, dok je baka bila nastavnik klavira. Imali smo jedan od prvih pijanina u gradu. Još kao klinac počeo sam da sviram, krenuo sam u muzičku školu i svi su govorili da sam veoma talentovan. Možda je to uslovljeno genetikom. Spremali su me da budem pijanista i sviram klasičnu muziku, ali otrgao sam se od toga u poslednjem trenutku. Danas ipak komponujem i za duhovnu, kao i za filmsku muziku. Školovan sam muzičar i nisam šarlatan. Išao sam u Lajpcig na prijem za konzervatorijum i da nisam sa 16 godina pobedio na Gitarijadi u Zaječaru, ko zna gde bih se danas nalazio. Možda bih bio negde u Rusiji i svirao klasičnu muziku. Posle toga prešao sam u Beograd i dve godine proveo u tada najboljem rok sastavu, u grupi Smak. Potom je počelo snimanje prvog albuma, a ostalo je istorija. Nikada nisam zažalio zbog životnih odluka, a grupa Neverne bebe nastala je kao moja potreba da nešto kažem.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Da li je rođenom Valjevcu bilo teško da se prilagodi većoj sredini i životu u Beogradu?
- Sa 16 godina prešao sam u Beograd, ali ja sam čitav život Valjevac i nikada neću biti Beograđanin, mada ovde živim duže od tri decenije. Moj rođeni brat Vlajko i ja često posećujemo Valjevo, jer tamo imamo porodičnu kuću i mnogo prijatelja. Ne može se dogoditi da mesečno bar dva-tri puta ne odem u rodni grad, tamo me ljudi smatraju svojim.
Novi, sedmi album Nevernih beba zove se Priča o nama. Šta ste želeli njime da poručite?
- To je jedna romantična ideja generacije koja je imala potpuno druge ideale. Mislili smo da ćemo u ovom trenutku biti neki pristojni ljudi koji će moći da žive neke normalne živote u vremenu blagostanja, a onda se desila kataklizma. U njoj su se mnogi izgubili, pa su i neki od nas zalutali u traženju smisla. Na tom putu prošli smo mnoga iskušenja i sada pišemo o njima. Ali, sve se to događa kroz prizmu jedne ljubavne priče. S druge strane, album govori o vremenu u kom danas živimo, a ono je komplikovano i problematično pa mnogi očekuju da će im neko drugi rešiti probleme. Priča o nama, to je sugestija i put koji vodi ka tome da sami pronađemo rešenje.
Milan Đurđević: Inteligencijom pobeđujem budale
Budući da se na album dugo čekalo i da je kasnila njegova realizacija, da li je to samo potvrda da je danas u Srbiji teško snimiti CD ako niste mejnstrim?
- Teško je, ali nije svima isto. Nama jeste zato što pišemo ozbiljnu muziku, sa ozbiljnim porukama. Ljudima koji jure instant popularnost i hitove nije, ako im ne prođe jedan album, za mesec dana izbaciće drugi, a te pesme vrede im tek koliko je trajalo razdoblje između dva CD-a. Kada ste u vezi s jednom ženom pet godina, ne možete da izađete iz nje i posle svega dva meseca kažete kako ste se zaljubili u drugu. Potrebno je neko vreme da se pročistite.
Kako vidite današnju aktuelnu muziku i trendove kojima ste neverni?
- Imali smo zemlju normalnih i pristojnih ljudi, a onda se desila kataklizma, poput rata, stradanja i kraha jednog sistema vrednosti. Taj tok vode izlio se na hiljadu potoka i napravio blato u kojem svako pokušava da korača. Nažalost, 90 odsto ljudi bavi se muzikom isključivo iz interesa. Kultura je danas u velikom problemu jer je prepuštena pogrešnim ljudima, ali tokom poslednjih nekoliko godina nešto se ipak menja nabolje.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Da li vam je ponekad žao što se muzikom bavite u Srbiji?
- Za ovih dvadeset godina nekoliko puta zastao sam i zapitao se da li sve to što radim ima ikakvog smisla. Ali onda, srećom, vreme i ljudi u potpunosti me demantuju. Kada izađem na ulicu, prilaze mi ljudi i zahvaljuju što postojimo i pravimo muziku koja im menja živote. Kada sve to imate, iako je zaista teško, čovek ne sme da se preda. Ovo je vreme šarlatana i diletanata, ali ako ste strpljivi, doći će vreme kada ćete biti nagrađeni za ono što radite, čak ćete postati uspešniji od onih koji su vam predlagali da pođete drugim putem. Danas sam uspeo, jer sam ceo život verovao u ono što radim.
Koliko vas supruga Biljana inspiriše u pisanju pesama?
- Kada stvaram pesme, posvećujem ih nekim virtuelnim osobama na bazi pesničkog doživljaja i trenutka. Nikada ne pišem pesmu nekome, jer smatram da je život mnogo kompleksniji od subjektivnog odnosa koji pokušavamo da pravimo. Moja muzika je astralna, ima više psihologije u sebi i više života na nivou mašte. Ipak, nema ličnije posvete od one koja je u srcu. Verujem da bilo koja osoba koja je sa mnom provela više od pet minuta misli da je album baš njoj posvećen. Od početka karijere nisam se štedeo po pitanju emocija i s tim kalkulisao. Upravo zbog toga moja je muzika stvarna, sve su to neki ožiljci i znakovi pored puta.
Ponosni ste što vaše koncerte posećuju tinejdžeri, a i sami imate sina Strahinju od sedam godina. Šta on misli o vašem radu?
- Krenuo je u školu i apsolutno uživamo jedan u drugom. On je bio najveći kritičar mog najnovijeg albuma i uspavljivao se tako što je slušao pesme koje sam pisao u studiju. Ima svoje favorite na albumu i numere koje su mu od samog početka bile posebne.
Milan Đurđević: Naš život na točkovima
Slobodno mogu da kažem da je ovo ujedno i kreativni album mog sina jer je svojom energijom mnogo doprineo u čitavom procesu njegovog nastanka. Veoma je lepo kada osetite tu vrstu energije pored sebe dok pišete. Imate utisak da je sve oko vas bezbrižno i lepo, a decu svakako ne možete da prevarite jer oni sve mogu da prepoznaju.
Znači li to da primećujete muzikalnost kod njega i da će se možda i Strahinja baviti istim poslom?
- Kako da ne. Ipak, ne znam čime će se baviti i ostavljam mu da sam izabere. Prepuštam mu da sedne za klavir ili klavijature onda kada on hoće, ne silim ga. Nikada mu nisam rekao kako mora da sedne i vežba, već puštam da sam proceni da li mu se to dopada. Ponekad dođe u dvanaest noću i pita da li može da svira, što mu ja, naravno, uvek dozvolim. On ima neki svoj svet i sada sluša elektronsku muziku. Kada je imao samo dve i po godine, vodili smo ga na neke koncerte i ljudima je bilo neverovatno kako je već tada osećao ritam. U svakom slučaju, zaista mi nije važno da li će se baviti muzikom, to je njegova stvar. Ako izabere da bude astronaut, ja ću ga i u tome podržati.
Piše: Boris Popadić
