Story: Ponovo radite sa Dugmetom, jesu li to isti oni ljudi s kojima ste radili pre trideset, četrdeset godina?
Goran: Ništa više nije isto, sve je drugačije. Od Bijelog dugmeta naovamo bile su dve industrijske revolucije, raspalo se pola sveta, taman posla da je išta ostalo isto. Ne bismo ostali isti čak i da nije bilo prekida. I samo Bijelo dugme menjalo se kroz vreme, prve ploče ne mogu da se porede sa poslednjim. Dugme ne treba da bude isto, niti bi me onda to veselilo. Nisam u nuždi da sviram sa Dugmetom, to jednostavno volim. Želim da imam našu publiku ispred sebe, jer je uglavnom nemam. Da vidim naše doterane devojke, da odnekud smrde ćevapi... Uželeo sam se toga.
Story: Osećate li setu kad radite s njima?
Goran: Ne! Jedino što danas, kad sviram neke stare pesme, ne mogu da zamislim kako sam do toga došao. Nisam napisao tužnu pesmu sigurno dvadeset godina. Imao sam porudžbine da pišem liturgiju i ozbiljne stvari, ali nekako uvek pokušavam da napravim neku radost. I sad kad sviramo te naše nekadašnje melanholične pesme, pomislim: Bože, kako sam ovo napravio? Uopšte ne mogu da se setim kako je to bilo, u kakvom sam stanju to napisao. Nemam više taj mehanizam.
Story: A ima li sete kad je reč o tim vremenima kad je Dugme sviralo?
Goran: Nemam uopšte taj talenat da gledam unazad. Imam neke druge, ali taj nemam. Nema razloga, idemo, guramo napred. Ne vidim zašto bih sada gledao unazad.
Story: Da li ste pomišljali da za Bijelo dugme napravite neke nove pesme ili aranžmane?
Goran: Mi to stalno menjamo. Na ovom koncertu gotovo ništa neće biti isto. Naravno, kako da bude isto kad je prošlo vreme? U ljudskoj je prirodi da menja, kao što žena na neku haljinu doda ružu, a s neke skine rever jer joj je dosadilo da nosi sve isto. Tako je i sa muzikom. Ima lepote, naravno, i u tome da se stvari ponavljaju, ali ja imam ovo drugo, stalno bih nešto menjao. Volim da promiču neki novi krajolici, neka se ide, čak i u pogrešnom pravcu, samo neka se ne stoji.
Story: Da li sada stih: Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo, ima drugačije značenje nego kad je nastao?
Goran: Publika na koncertima je mlada, nije bila ni rođena u vreme Jugoslavije. Ali, njima je to naprosto jedna lepa reč i ništa im ne znači. Šta sad nekom od dvadeset godina znači Jugoslavija?
Story: Možda su im roditelji pričali...
Goran: Kako to neko može da zamisli? To je kao kad neko sada pokušava da ispriča kako mu je bilo u vojsci. To nikome ne možeš da ispričaš. Njima je samo lepa ta reč Jugoslavija. Uvek osetim da im je drago da je kažu. Ima ono u Lipe cvatu: Ravna ti je Jugoslavija, to Jugoslavija uvek bude najglasnije. A nema tu nikakve politike ili nostalgije.
Story: Kad vas čovek vidi na bini, rekao bi da ste kod kuće, u svojoj dnevnoj sobi. Jeste li možda sa Dugmetom na bini u gostima?
Goran: Ovo je različito od onoga što je bilo pre deset godina, kad nas je okupila neka ponuda koja se nije mogla odbiti. Ovo sada, stvarno sam ja zvao: Halo, Brega ovde, hajde da napravimo koncert. Kritikuju nas kako pravimo koncert kao narodnjaci, bez tih efekata... Pa to sam upravo i hteo, da idem tamo gde svi sviraju, i Ceca, i Halid Bešlić, hoću tamo da idem. To sam poželeo.
