Story: Kako?
Goran: Kada su me obavestili da Šefild želi da mi dodeli počasni doktorat, pitao sam otkud to. Onda su mi iz njihovog departmenta za muziku objasnili da su njihove profesore odjednom počeli da sahranjuju uz moju muziku, pa ih je to zainteresovalo da krenu da istražuju. To su mala čuda, nemoguće ih je predvideti.
Story: Vaša najveća stvaralačka raskrsnica bila je odlazak u Pariz, kad je Bijelo dugme prestalo da postoji, a vi se okrenuli muzici za drugačiju publiku. Da li i dalje verujete da muzičar treba da peva ono što svi osećaju?
Goran: Ne radi on to zato što hoće, već zato što mora. Ja komponujem. Stvaranje je posao Boga, nije moj. Tu sam samo da spojim svoja i iskustva drugih, s tim što je moj dar da od toga sintetizujem zvuk malo drugačije od ostalih, pa se to zove talenat. Nešto poput kuvara, dok on ne spremi jelo, to su obične šargarepe, krompiri, jagnjetina. I ja, kao i ti, imam svoju muziku koja mi leti oko glave, to su moje šargarepe i krompiri, a komponovanje je upravo to – sposobnost da se to sintetizuje, da se stavi zajedno. Nije to stvaranje i to što ja radim nije ništa naročito. Umetnici samo kradu od svega pomalo i potpisuju se ispod toga. Svi mi imamo isti fond muzike u ušima, samo što ga sintetizujemo na različite načine. To je kao sa pasuljem, neko ga se najede pa samo prdne, a Betoven se najede pasulja i napiše Odu radosti.
Story: Živeli ste prilično divlje u mladosti, jeste li zbog toga kasnije, kao otac, bili zabrinuti za svoje ćerke više nego drugi roditelji?
Goran: Naravno. Ovi što ne znaju šta ima u mraku, ti lakše žive.
Ema: Na svu sreću, imam samo jedan par roditelja pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kako to izgleda kod drugih. Oni su oboje vrlo brižni, tu su da nas podrže u onome što je dobro i da nas pripaze kad osete opasnost. Oni svakako bolje znaju kako im je.
Goran: Veliki je posao podići decu i sreća je što su uglavnom žene oko toga angažovane. Ozbiljan je to rad. U stvari, čovek na umetnost troši samo talenat, a ukoliko ima neku genijalnost, on je troši na život. Na to da ga on i oni koji su mu najbliži proživi u najboljem mogućem konceptu.
Story: Kako biste reagovali kad bi vam neka od ćerki dovela malog Bregovića?
Goran: Mojoj ženi otac je svojevremeno govorio: Samo nemoj da nađeš muzičara ili političara. I eto šta je ispalo. Tako verovatno i ove jadnice žive s tim savetima.
Story: Kako ste došli do svoje prve gitare?
Goran: Dobio sam je na poklon od mame.
Story: Da je niste kojim čudom sačuvali?
Goran: Nemam ništa. Ja sam iz Sarajeva, a tamo je bio rat. Nije mi ostala nijedna relikvija iz mladosti. Prvog dana kad je izbio sukob, izgubio sam sve što sam imao, sve ono za čim bi čovek trebalo da žali: kuće, stanove, automobile, brodove, bankovne račune... Posle nekoliko godina osetio sam da mi fale te male stvari koje inače nemaju nikakvu materijalnu vrednost, već emotivnu. Odjednom sam otkrio da mi mnogo znači ono što ranije nisam ni primećivao. Na primer, fotografije kako igram fudbal kao klinac, pa Bajram sa moje troje komšija... Takve stvari.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
