Story: Više puta rekli ste da ste postali stari još u svojoj mladosti, od trenutka kad su vas prvi put oslovili sa šefe. Da li ste sa takvim životnim stavom uspeli da preskočite krizu srednjih godina?
Goran: Sećam se, jednom sam kupio kožne pantalone i posle toga došao kući. Žena me je upitala: Stvarno si to uradio? Dobro, ipak je bolje nego da si pazario harli-dejvidson, jer to se najčešće radi. Eto, ja sam tu stao sa krizom srednjih godina – na kožnim pantalonama. Nisam ih oblačio mnogo, ali kad bih došao u njima, svima je bilo smešno. Tako sam završio s tom krizom.
Story: Kažu da najnestašniji muškarci dobijaju žensku decu da bi shvatili šta su radili u životu, čega ste se vi najviše plašili?
Goran: Uvek sam verovao da će nekako biti vođene Božjom rukom, kao i ja, ubeđen da su one zaslužile, a i ja, da to bude neki mali hepiend. Zasad je tako. Mada, ne znam da li je lakše sa dečacima. Moj grčki menadžer uvek kaže: Blago tebi, ti imaš devojčice, a ja sam u stalnom strahu da moj mali ne bude gej. Svi imaju svoje strahove. Ne znam, kod ćerki je verovatno najvažnije da ih učiniš samostalnim, da ne zavise od muškaraca.
Story: Ako je suditi po Emi, to vam je pošlo za rukom: izlazi na kraj sa livcima, majstorima...
Goran: Bogami, dolazila je ona i sva garava kad je učila zanat kod mašinbravara. Posle je sama kupila švajs-aparat, varila...
Story: Dobili ste brojna priznanja, jeste li nekad pomišljali da neko odbijete ili ne primite? Evo, Dilan je dosta zatezao oko Nobelove nagrade...
Goran: Eto, na kraju je ipak pristao da tamo ode. Jako mi je drago zbog njega i lepo je znati da svet ipak ide u tom pravcu, da se kreće nabolje. Reč je uvek bila vezana za muziku. Homer je govorio Ilijadu i Odiseju uz instrument koji mi danas znamo kao gusle, ali to je sad prvi put prepoznato u akademskim krugovima. Prvi put je to Nobelovom komitetu došlo iz dupeta u glavu i lepo je znati da je to moguće. Ne znam, meni su sad nagrade počele da stižu, valjda je to normalno u ovim godinama, ali nisam ih nikad imao mnogo niti sam žalio što ih nemam.
Story: Ali, vi ste i vitez...
Goran: Ma ja sam svašta, počasni građanin sto gradova, počasni doktor na Šefildu... Ali, meni je lepše da se zna kako je jedan kompozitor iz tako male kulture dobaci tako daleko. Znate li kako je došlo do tog počasnog doktorata na Šefildu?
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na narednoj strani...
