Nakon romana Gora preobraženja koji je postigao veliki uspeh, cenjena i višestruko nagrađivana književnica Ljiljana Habjanović Đurović obradovala je čitaoce novim naslovom, koji je predstavila na Sajmu knjiga. Roman Onda je došla Dobra Vila bavi se odrastanjem i problemima s kojima se na tom putu suočava cela porodica, a autorka za magazin Story otkriva koju poruku nosi ova priča, iskreno govoreći o ličnom, kao i odrastanju svog sina Hadži Aleksandra, preprekama i bolnim periodima kroz koje je prošla u najranijoj mladosti.
Story: Recite nam nešto o nastanku novog romana i njegovoj tematici?
- To je savremena porodična drama o bezuslovnoj ljubavi, čiji su glavni junaci majka i sin. Govori o tajnama i mudrosti, moći i nemoći, porazima i snazi majčinstva, a istovremeno i o iskušenjima koja vrebaju mladog čoveka. To je i priča o borbi dobra i zla, koja se neprekidno odvija u našoj svakodnevici, u svakoj porodici i svakom pojedincu. Takođe, i o duhu vremena u kome živimo, o uticajima kojima smo izloženi i kojima podležemo, nesvesni šta je u stvari to što prihvatamo.
Story: Iako je namenjen svim generacijama, ovaj roman može se nazvati i knjigom za mlade. Koju poruku nosi?
- Trebalo bi da ovo pročitaju mladi, ali i oni koji brinu o njima i vole ih. Mladi žele život kao u reklami – zabavu, smeh, muziku, ljubav. Skloni su pobuni i žele slobodu, ali istovremeno su i neiskusni, lakoverni, nesigurni i povodljivi, pa ih nije teško zavesti slatkim rečima i praznim obećanjima. Lako ih je prevariti, odvući u alkoholizam, narkomaniju, kriminal i u ono najgore i najpogubnije – u sektu. Zarobiti im umove i oteti duše. Upravo to se događa mladom junaku ovog romana. Knjiga poručuje mladima da im slobodu mogu dati samo oni koji ih istinski vole. Svi ostali koriste obećanja o slobodi da bi ih zarobili. Roman Onda je došla Dobra Vila, eksplicitnije nego sve što sam do danas napisala potvrđuje da nas samo ljubav može spasti.
Story: Svu bol koju ste osećali nakon što vas je otac, još kao sedmogodišnju devojčicu, napustio, pretočili ste u roman Naš otac. Koliko je za vas bilo teško odrastanje bez njega?
- Kada rastete bez roditelja, postoje dve vrste bola. Jedan je kada roditelj umre, drugi je kada vas napusti. Nažalost, osetila sam oba. Majka mi je umrla kada mi je bilo nepunih trinaest godina. Taj bol je strašan, ali u njemu ima i utehe – majka to nije učinila po svojoj volji. Da je mogla, ostala bi sa mnom. Otac me je napustio jer je to bio njegov izbor i u tom bolu nema utehe. Postoje samo zapitanost i gorčina. Moj otac osakatio me je za jedno bitno osećanje. Ne znam, a ne mogu ni da zamislim, kako je biti voljena ćerka i voleti oca. A nedostajao mi je kroz čitav život, u brojnim običnim situacijama. Naravno, nedostajao mi je otac – tata, a ne taj stranac za koga su mi rekli da je moj biološki roditelj.
Story: Kako ste bez roditelja uspeli da ostanete na pravom putu i oduprete se svim porocima koje nosi odrastanje?
- Nije bilo bez ičije pomoći jer sam ostala sa babom, koja me je
obasula ljubavlju i ostatak svog života potpuno posvetila meni. Bila je pravična, snažna, hrabra, požrtvovana, mudra, visokomoralna žena prepuna ljubavi. Sve važno što sam naučila u životu, naučila sam od nje. Tu su bili i moji ujaci Vladimir i Gavrilo, s kojima sam i danas bliska.
Story: Novi roman smatrate svojevrsnom odom majčinskoj ljubavi. Koliko vam je bilo teško da izvedete sina na pravi put?
- Nijednoj majci nije lako jer je dete neprestano izloženo najrazličitijim uticajima. Neki od njih samo okrznu dete i u suštini su nevažni, drugi ga promene, a pojedini razore. Svaka promena u ponašanju deteta, svako njegovo odvajanje od porodice, svako udaljavanje koje često dovede i do otuđenja deteta, odražava se na čitavu porodicu. Šta majka može da uradi u takvim okolnostima? Junakinja mog novog romana kaže: Pričati, i kada dete odbija da sluša, i hrabriti se nadom da će je jednog dana čuti i poverovati njenim rečima. Trpeti. Voleti ga i dalje, uprkos svemu, svim svojim bićem, i tu svoju ljubav dizati ispred njega kao štit i kao bedem. Graditi od svoje ljubavi tvrđavu i utočište u koje će uvek moći da se vrati. To je ono što majka može. To je sve što majka sme.
Uvek sam imala vremena za svoga sina. Bila sam s njim kad god sam mu bila potrebna. Nastojala sam da znam gde je i s kim, kako provodi vreme. Trudila sam se da upoznam njegove drugove i drugarice, a kada sam smatrala da je nužno, razgovarali smo o njima. Za njega mi nikada i ništa nije bilo teško. I danas je tako, mada je svoj čovek i živi sam u našem komšiluku. Uložila sam u njega mnogo vremena, snage, pažnje i ljubavi. I još ulažem...
Story: Vaš sin Hadži Aleksandar Đurović uspešno se bavi režijom i može se pohvaliti brojnim nagradama i priznanjima. Kada ste bili najponosniji na njega?
- Ne mora dete da bude najbolji đak ili da dobije neku prestižnu nagradu da biste se ponosili njime. Mnogo je važnije da bude čestito i pošteno, osećajno i spremno da pruži i primi ljubav, da odrasta u dobrog i plemenitog čoveka. Te osobine zaslužuju istinski ponos i one su pravi razlozi za roditeljsku radost. Aleksandar me je mnogo puta učinio ponosnom zbog svojih osobina, ali ne smem da kažem ništa detaljnije jer ne voli kada ga javno hvalim.
Story: Koja je vaša tajna za uspešan brak?
- Uslov svih uslova je, naravno, ljubav. Ali, najvažnijom manifestacijom ljubavi smatram razumevanje, ono pravo i istinsko za suštinske potrebe osobe s kojom živimo.
Story: Kada je reč o budućnosti, kažete da nemate planove, već samo želje. Šta još niste ostvarili?
- Želim knjižaru u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. I unuče.
