Kada je pre četiri godine donela hrabru odluku da se iz Beograda preseli u Split, glumica Ana Franić (34) nije ni slutila u kom će se pravcu razvijati njen život i karijera. Nakon što je upoznala sadašnjeg supruga, ronioca Marka Ižakovića, kome je 2013. izgovorila sudbonosno da, zaljubljeni supružnici pre nešto godinu i po dana postali su ponosni roditelji sina Andrije, koji je njihov život obojio najlepšim bojama. I dok trenutno uživa u odgajanju naslednika, talentovana glumica spremna je za nove poslovne početke kojima se neizmerno raduje.
Story: Na koji način vas je majčinstvo promenilo, vaš svet i uopšte poglede na život?
- Hteli to da priznamo ili ne, Andrijinim rođenjem promenilo se apsolutno sve: prioriteti, kontekst, tajming, zamenila su se doba dana, vreme ima drugačiji ritam. Čeznemo za sitnim zadovoljstvima u kojima smo pre mogli nesmetano da uživamo, borimo se lavovski za pola kvadrata svog prostora, i onog fiktivnog, ali često i realnog. Učimo se strpljenju, gasimo sebičluk u sebi i na kraju uživamo u detetu jer, uprkos svemu navedenom, bez njega više ništa nije potpuno, suvislo i smisleno.
Story: Ranije ste rekli da vam je prvi mesec posle porođaja bio sve samo ne bajkovit. Kako biste sada opisali prvu godinu majčinstva?
- Upoznavanje, prilagođavanje, preispitivanje, sumnje, strahovi, nestrpljenje. Borba sa unutrašnjim demonima, a na kraju neizmerna radost, pripadanje i miris bebe kao nešto najlepše na svetu. Bila sam u početku stroga prema sebi, ali vreme me je naučilo kako imam pravo na grešku i da ne treba toliko da očekujem od sebe. Taj prokleti perfekcionizam kojem sam više nego sklona, stvarao mi je tenziju koja blokira i grč. Onda se javi nezadovoljstvo i sobom i drugima. A gde je tu uživanje? Sada uživam u Andriji, u svakom novom danu koji provodim s njim. On me je vremenom to naučio i potpuno razoružao svoju mamu.
Story: Kako izgleda vaš život u Hrvatskoj, šta vam nedostaje iz Srbije?
- Ovog leta proslavili smo moje četiri godine u Hrvatskoj i mogu reći da je vreme proletelo. Udala sam se, dobili smo dete, kupili stan, otvorili još jedan ronilački centar, imala sam i nekoliko premijera u pozorištu, a za godinu dana dobiću stalni boravak i mogućnost da apliciram za državljanstvo. Tog juna 2012, kada sam sletela na splitski aerodrom sa dva kofera, sve mi je delovalo apstraktno i suviše daleko. Jedino su koferi konstanta. Zbog prirode suprugovog posla živimo nomadski i često ne znam da li sam došla ili pošla, da li se pakujem ili raspakujem. Čak se i mali Andrija savršeno uklopio u takvo stanje stvari i može da se pohvali zavidnim putničkim stažom. Sklopivi krevetić isplatio nam se do poslednjeg dinara, da ne kažem kune. Nedostaju mi najbliži i ne postoji vreme koje to može da promeni. Volela bih da sam taj segment svog života mogla da preselim sa sobom. Ovako, živimo za susrete i zajedničke trenutke, sve ravnamo prema tome.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
