Jedna od najvećih zvezda muzičke scene nekadašnje Jugoslavije, koja s nesmanjenom energijom i strašću i danas izvodi pesme jednako prihvaćene od njene nekadašnje publike i mladih generacija, Neda Ukraden (66), promovisala je ove nedelje svoj novi album pod naslovom Terapija, kao i video za svoju pesmu Ljubavnik. Uvek otvorena, srdačna i spremna da razgovara o svemu što bi nekoga moglo zanimati, bez ustezanja pričala je za Story o svemu tome: o albumu, terapiji i ljubavi.
Story: Jeste li do kraja iskoristili leto?
- Atipično provodim leto i ne znam za klasičan odmor. Čak i kad se prisilim pa odem negde u inostranstvo, jer jedino tako mogu da se relaksiram, na Tajland, u Dubai, na Sejšele, u Pariz ili tako nešto, pristalica sam aktivnog odmora. Meni je već treći ili četvrti dan naporno da samo ležim, sunčam se, ne mislim ni o čemu ili idem u šoping po čitav dan. Zbog toga uvek želim da taj odmor provedem radno ili u svojoj kući, na turnejama, koncertima, nastupima... Meni je pre svega potreban duševni mir, a za to mi treba lepo i srećno okruženje: moja porodica, prijatelji i publika. I tako celog života leta provodim na koncertima, putovanjima i u svojoj kući na moru, uvek kombinujući trenutke odmora sa radom.
Story: U poslednje vreme često napominjete da vam je najdraže vreme koje provodite sa unucima...
- To su zaista najlepši trenuci. Evo, sad sam videla koliko mi nedostaju kad sam na tri ili četiri dana otišla u svoju kuću na moru, bez njih sve je bilo pusto i prazno. Nisam neko ko beži i traži mir u tišini i izolaciji, već naprotiv, spokoj pronalazim pored svojih najbližih, kad se igraju, guču, galame, zapitkuju me... Vriska dece za mene je najveća radost i najbolji odmor. Ovoga leta to mi je napunilo baterije, kao i koncerti koje sam imala na turneji po Srbiji i Balkanu. To je bilo predivno iskustvo i teško je izdvojiti najlepši koncert. Da li trg u Rumuniji, Roštiljijada u Leskovcu, Tešnjarske večeri u Valjevu, Župska berba u Aleksandrovcu, Svilajnac, Poreč... Jedno predivno iskustvo. Zaista, gde god sam došla, bila sam ponovo iznenađena tom energijom koja postoji kod mladih ljudi, jer sam uglavnom njima okružena na nastupima.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...
Story: Roditelji male dece često se žale na to da ono što oni uspeju da urade u vaspitanju za tri meseca, bake i deke pokvare za tri dana, da li je i kod vas tako?
- Mislim da se moja ćerka ne žali. Kao prvo, nikad ne protivrečim njihovim roditeljskim metodama jer bi to bilo kontraproduktivno. Drugo, ni sama ne volim nevaspitanu decu. Maziti da, pružiti ljubav da, ali mora se znati red. Zaista ne volim histerisanje. Svako dete pruža neki otpor koji se manifestuje na razne načine, neko pada po podu, drugo baca predmete... To u startu moramo da sprečimo nekim razumnim rečenicama, nekad i malo oštrije. U svakom slučaju, nisam od onih baka koje bezgranično u svemu popuštaju, ali da ih obožavam, u to uopšte ne treba sumnjati. Ja ih posmatram kao tri sasvim različita mala čoveka, gledam za šta imaju sklonosti, podržavam ih u tome, hvalim ih i nagrađujem. Stimulativnim vaspitanjem trudim se da im pružim podršku kad vidim da nešto vole. To su tri potpuno različita deteta pa su im i sklonosti drugačije. Uvek im kažem koliko su lepi i pametni, koliko će ih baka podržavati, koliko ću nastojati da im pružim svega, ali moraju da budu dobri, da uče, slušaju vaspitačice u vrtiću i, naravno, mamu i tatu. Ali, tu su Jelena i moj zet Peca koji su strogi kad treba, ali isto tako i puni ljubavi, razumevanja i podrške.
Story: Prepoznajete li u unucima neki svoj gen?
- Neverovatno, ali sve troje dece jako su muzikalni, valjda zbog tog puštanja muzike i spotova od najranijih dana. Postoji čak i na Jutjubu snimak kako moje dve unuke uzmu iPad, pronađu pesmu i puste je. Veoma su muzikalni, a imaju i neke druge osobine koje me podsećaju na mene. Jedna divno crta, piše i ima sklonost ka urednosti. Ova druga, opet, ne izuva štikle, a ujutro ima pet lančića na sebi i petnaest narukvica. Naočare moraju da budu u skladu sa cipelicama i neće bilo koju haljinu, već tačno onu koju je zamislila, tako da i kod nje vidim nešto moje. Mali Dule voli automobile i ima tu moju pedanteriju. Naravno, najviše su povukli na mamu i tatu, ali vidim da je ova jedna sklona doterivanju i sređivanju, a ova druga je više za kontemplaciju. Stalno govori: Vidi, da ti objasnim, bako, a ima samo četiri i po godine! Kad mi to kaže, odmah počnem da je ljubim i nema ništa od objašnjavanja. Preslatka je. Neka su živi i zdravi, doneli su mi neverovatnu radost koja se ni sa čim ne može meriti.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...
Story: Kako uspevate da trajete četiri decenije na sceni, a vašu muziku sluša i mlađa generacija?
- Mislim da je tajna u izboru pesama i pristupu poslu, ali i u vizuelnom delu. Smatram da je ono što ja radim velika privilegija, jer imati talenat koji usrećuje vas i hiljade ljudi koji vas okružuju, nešto je zbog čega čovek oseća zahvalnost Bogu, roditeljima i sopstvenom unutrašnjem ustrojstvu. Nije dovoljno imati talenat, treba ga i izneti, imati snage, razuma i energije da se to sve zajedno prikaže. S druge strane, baviti se ovim u današnje vreme surove brzine, sveopšte dostupnosti informacija digitalnim tehnologijama, gde je na klik moguće videti šta se radi u Holivudu ili na bilo kom kraju sveta, šta rade Madona i Bijonse, znači biti sa svima zajedno u tom globalnom selu, u jednoj surovoj konkurenciji. To znači da se u potpunosti morate posvetiti tome ili odmah odustati od svega. Te sredine, koja je nekad postojala, više nema. Onaj ko je danas popularan, znači da je up-to-date, svaka tri ili četiri meseca ima hit, video-spot...
Story: To znači da ste jako mladi za svoje godine?
- Pa pripadam toj generaciji koja je još aktivna: Šaban, Miroslav, Josipa Lisac, Brega, Čola...
Story: Vaša Terapija jeste ono što bi se nekada, u vreme ploča, zvalo dupli album?
- Terapija predstavlja krunu četvorogodišnjeg rada. Devetnaest pesama je na albumu za Srbiju i ostatak sveta, isto toliko i na CD-u za hrvatsko tržište, jer je tamo izdavač Hit Records već u junu promovisao izdanje. Ova dva izdanja unekoliko se razlikuju, tako da imam više od dvadeset novih pesama. Iza albuma stoji jedan ogroman trud, danima sam birala materijal i preslušala stotine pesama raznih autora, potom sam sate i sate provela u raznim studijima, odlazila u razne delove bivše Jugoslavije, snimala spotove... Kad čujem da je neko dobio osam pesama, ušao u studio i otpevao ih, naprosto ne mogu da verujem. Meni se to u životu nije desilo. Nikad nisam dobila pesmu i bez ispravke otpevala je tako kako piše. Uvek bar nešto ima da se doradi u tekstu, melodiji, aranžmanu... Nekad je to pet ili deset odsto, drugi put sedamdeset, tako radim. Ako mi se samo jedan detalj u pesmi dopadne, nešto što mi liči na drugačije, interesantno, provokaciju, uhvatim se za to i oko toga pletemo celu drugu priču. Kad je reč o ovom albumu, htela sam da ga učinim zanimljivijim. Iako pripadam pop muzici, ovde postoji i nešto što u sebi ima folka jer sam rasla uz njega, kao i sevdalinke. Volim kad u pesmi ima harmonike, volim trubače, tamburaše i na ovom albumu zaista ima ponešto od svega toga, ali i dobre pop pesme.
Story: Zanimljiv je naziv albuma...
- To je naziv jedne pesme koji mi se učinio zgodnim pošto meni muzika zaista jeste terapija. Vrlo često smo se uz pesme zaljubljivali i odljubljivali, patili i veselili se. To je ta muzikoterapija koja je poznata i u psihoanalizi, i u psihoterapiji, i u kafani.
Story: Prošlo je dosta vremena otkad se pominjao neki muškarac uz vas, imate li i na tom planu nešto da promovišete?
- Ako je pitanje da li ćete me videti sa muškarcem u svojstvu mog partnera, bojim se da ću vas razočarati. Ali, ako vas interesuje da li mene neko voli i da li ja volim, o tome nemojte uopšte da brinete Ipak, čak i dok ne osetim potrebu da obznanim to što je negde moje i u meni skriveno, imaću status žene koja je sve samo ne sama. Nikad usamljena i nikad nesrećna, to je moj moto. Voljena sam i obožavana toliko da me ta ljubav i čini ovako mladom i srećnom. Na krilima ljubavi čovek blista, kako one porodične, tako i ove druge. Muškarci su me uvek voleli i obožavali, ali dok ja ne volim i ne obožavam – ne smatram da je to prava ljubav. To je nešto što mene čini srećnom, ako mogu da volim i da budem ta koja će reći: Ljudi, ja sam zaljubljena. A nisam zaljubljena. Volim osobe suprotnog pola, koliko intenzivno i kako, o tome ne bih da pričam, ali još u meni ne postoji želja da kažem: Ljudi, ovo je moj partner. Ničeg tu nema spektakularnog i tajnovitog. Ja sam neko ko beskrajno voli slobodu, ptica koja mora da leti i ne sme da bude u kavezu. Obožavam da putujem i upoznajem druge ljude, predele, običaje i navike. Volim da odem u kafanu i zapevam sa društvom, volim sport i modne revije... Malo je onih koji to sve mogu da pohvataju i isprate. Već na drugom ili trećem sastanku uglavnom se desi pitanje: Jao, pa gde ćeš sad, zar opet ideš, pa tek si se vratila... Kad tako krene, vidim da tu za mene nema mesta. Ovako, uživam u životu sto odsto jer sve radim do kraja: kad sam domaćica, onda sam domaćica... Evo, sad sam iz mojih Lepetana donela raštan i odmah posle promocije skuvala ga svojim unucima. Jedu, pucaju samo.
