Svestrani umetnik, pisac, reditelj, scenarista, kreativni direktor RTS-a Boris Miljković (60) nedavno je objavio zbirku priča Život u raju (Samizdat B92). Autor niza kultnih emisija i filmova (Niko kao ja, Rokenroler, Ruski umetnički eksperiment, Šumanović, komedija o umetniku…), brojnih televizijskih reklama i muzičkih spotova, muzičko-scenskih dela i pozorišnih predstava, govori za Story o pisanju kao leku od zaborava, nesanici koja mu omogućava da stigne do svojih priča, ocu i njegovoj egziperijevskoj biografiji, ali i sinu koji, na neki način, nastavlja očevim putem.
Story: Priče u knjizi Život u raju podeljene su u dve grupe, možete li da pojasnite o čemu se radi?
- Gotovo sve one imaju jedan mali zajednički sadržitelj – ljudi o kojima pišem više ne postoje, nestali su iz mog života na različite načine. Ipak, prva grupa priča napisana je, rekao bih, po narudžbi. U jednom trenutku Marija Dragojlović poželela je da uradim nešto za katalog, knjigu koja će biti objavljena ove godine povodom njene velike retrospektive. Cela ta stvar učinila joj se nepodesnom za konkretan slučaj, odabrala je dve crtice i ostatak vratila sa iskrenim, pomalo izvinjavajućim pismom. Njen muž Branko Vučićević pročitao je te beleške i na svoj elegantan i zabavan način poručio kako bi bio srećan da sada zaboravim Mariju, njen zadatak i dovršim svoje priče o ljudima koji polako nestaju iz sećanja. To je otprilike tako bilo. I eto, samo malo posle toga i Branko je otišao u raj. Moglo bi se reći da je prva grupa priča Marijina, a druga Brankova.
Story: Ko su akteri vaših priča?
- Svi junaci ovih priča postoje u raju. Oni su nekad bili moji poznanici, slučajni prolaznici, bliski ili daleki. Sada se odatle javljaju i morao sam da ispričam kako je to bilo. Naravno, mnogo toga se izmenilo, dodalo i izmislilo, ali razumećete da ni raj nije kao što je nekad bio.
Story: Šta je sem nesanice, odnosno sklonosti ka nespavanju, kako sami kažete, razlog što pišete i odakle crpete inspiraciju?
- Nije nesanica razlog što pišem. Ona je prostor u kojem čovek može da sretne mnogo neobičnih ljudi i čuje brojne zanimljive priče. Bolje nego u snu, gde sve nekako prođe kad se probudiš, a ovo stanje traje. Liči na san, ali to nije. Tu se pojavljuju posebni akteri. Delimično, to su moji junaci.
Story: Bili ste kreativni direktor 53. Evrovizije koja je održana u Beogradu, a vaš rad EBU je prepoznala kao jedan od najboljih u istoriji ovog takmičenja. Kako danas gledate na taj Evrosong? Da li biste se ponovo prihvatili tog posla?
- Sa velikim veseljem! Evrosong donosi ogromno iskustvo i nešto zaista sasvim drugačije od svakodnevne televizije. To je verovatno najveći televizijski šou na planeti, pa je i osećanje da si bio na njegovom čelu slično utisku nekog ko se popeo na Mont Everest. Visoko je i ne tako često. Tako nešto nema nikakve veze sa muzikom ili takmičenjem, nazovite to kako hoćete. To je uspeh na samom izvorištu, suština predstave.
Story: Sa Branimirom Dimitrijevićem Tuckom režirali ste neke od legendarnih novotalasnih spotova i uticali na estetiku osamdesetih. Kako vam se dopadaju današnji spotovi, izdvaja li se neko na sceni s kim biste voleli da radite?
- Dopada mi se spot SARS-a Praktična žena. Duhovit je, dobro napravljen i super komunicira sa publikom. Režirao ga je moj sin, pa bi to ujedno bio i odgovor na vaše pitanje.
Story: Vaš otac, koji je bio pilot u Drugom svetskom ratu, neko vreme proveo je na Golom otoku. Njegova impresivna biografija ima odjek u vašem umetničkom opusu, književnosti i filmografiji. Šta je najvažnije što ste od njega naučili, a šta smatrate da ste u obavezi da prenesete svojoj deci?
- Od svoga oca ništa nisam naučio. Deca ne uče od roditelja, u to sam sasvim siguran. Naprotiv, protive im se, ratuju s njima i ne slažu se. Mislim da tako to ide. Opet, moj otac je pokrenuo čitav taj mit o očevima i sinovima, o pilotu i njegovim avanturama, o svom sinu koji ide u potragu za identitetom, za svojim poreklom.To je njegova ogromna uloga. Kako moj sin gleda na mene? Mislim da je on sam to dobro rekao u Fabrici šećera. U svakom slučaju, ništa ne uči od mene.
Story: Izjavili ste da ni na šta u karijeri niste ponosni i kako biste sve promenili. Zašto?
- Mislim da samo lud čovek želi da živi isti život ispočetka. Ako vam se nudi prilika do ispočetka uradite ono što ste već uradili, onda je ludo, uobraženo i samodopadljivo da učinite to isto, još jednom. Tako mi se čini.
Story: Umesto na Zapad, kao većina, vi ste svojevremeno otišli na Istok i radili kao kreativni direktor u Kairu, što je obeležilo vašu karijeru. U dokumentarnom serijalu Fabrika šećera koji ste radili za RTS, vraćate se ovim predelima, ali i pričama o ljudima koji odlaze. Može li se i gde danas pobeći?
- U raj! Ne može se nigde pobeći. Ali, ni u ranijim, drugačijim vremenima nije se moglo pobeći, uteći, nestati. Čovek vuče svoju priču bez prestanka, ona ga prati kao senka.
Story: Napisali ste da pričama spasavate neke ljude i situacije od zaborava, jer ste počeli da zaboravljate. Šta vam neće biti žao da zaboravite, a šta morate da zapamtite ili kroz pisanje sačuvate?
- Zaborav je velika nagrada. A ono što čuvam – čuvam.
