Učešće na Olimpijskim igrama najvažnije je nadmetanje u životu svakog sportiste, a medalja ostvarenje najvećih snova. Srpski olimpijac Davor Štefanek (30) nedavno se iz Rija vratio sa najsjajnijim odličjem, zlatnom medaljom u kategoriji rvanja grčko-rimskim stilom do 66 kilograma. Prva medalja za rvanje, posle 32 godine ponovo je ispisana bojama naše zemlje, što je ujedno i prvo zlato posle 40 godina. Štefanek je ponikao iz sportske porodice, a talenat za rvanje nasledio je od oca Damira. Davorova nadljudska istrajnost vratila je osmeh na lice njegovim sugrađanima, koji se sa setom prisećaju davne prošlosti. Naime, prvu olimpijsku medalju u ovom sportu za SFRJ osvojio je davne 1984. godine, u Los Anđelesu, takođe Subotičanin Refik Memišević, koji je tada prigrlio srebrno odličje. Po povratku iz Rija, Davor u intervjuu za Story kaže da se u njegovom životu ništa nije promenilo, s obzirom na to da je samo nekoliko sati nakon sletanja na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu ponovo bio u sali i nastavio sa treningom. Iako su postojale situacije kada je želeo da napusti rvanje, zahvaljujući podršci koju je nesebično dobijao od porodice prevazilazio je sve probleme i sigurno išao putem koji ga je konačno doveo do olimpijskog zlata. Nakon velikog uspeha koji je ostvario u sportu, trofejni rvač planira zasnivanje porodice sa svojom dugogodišnjom devojkom Dolores koja je bila uz njega u najlepšim, ali i najtežim trenucima.
Story: Sada kada su se utisci slegli nakon osvajanja zlatne medalje, da li ste svesni uspeha koji ste postigli?
- Tek sam sada svestan svega što sam uradio i uspeha koji sam postigao. Na parketu bio sam hladne glave, dok su ljudi oko mene zapadali u euforiju. Znao sam zbog čega sam došao i bio sam rešen da ostvarim cilja koji sam zacrtao.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...
Story: Ko vam je prvi čestitao uspeh?
- Nakon ljudi iz mog tima koji su bili sa mnom u Riju, prvi mi je čestitao premijer Srbije Aleksandar Vučić, preko ministra omladine i sporta Vanje Udovičića. Tek kada sam posle takmičenja uzeo mobilni telefon, video sam brojne propuštene pozive i poruke od moje porodice, devojke i prijatelja.
Story: Kako su vas dočekali Subotičani?
- Za mene to je zaista bio neočekivan doček. Mislim da je ceo grad izašao na ulicu i to ne samo Subotičani, već i ljudi iz okolnih mesta. Imao sam mnogo nastupa u životu, ali nikada tako veliku tremu kao pred njima, bukvalno sam drhtao kada sam izašao ispred Gradske kuće. Prilazili su mi sugrađani da mi čestitaju, a mnogi od želeli su i da se slikaju sa mnom, zaista neopisiv osećaj. Sada kada čujem koliko se ljudi koji me ne poznaju raduju mom uspehu, zaista sam veoma srećan.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...
Story: Šta su vam roditelji poručili?
- Moji roditelji očekivali su da ću se vratiti sa medaljom i bili su veoma ponosni. Čak sam se i našalio s njima rekavši im da su oni ljudi u godinama i kako bi trebalo da se malo primire, jer ne bi bilo dobro da se previše uzbuđuju. Majka, otac i moj brat bili su najsrećniji zbog uspeha koji sam postigao.
Story: A o čemu ste vi razmišljali kada ste shvatili da ste osvojili prvo mesto?
- Iskreno, u tom trenutku ni o čemu nisam razmišljao. Išao sam da osvojim zlato i postignem najveći uspeh. Bio sam u čudnom stanju, što se može videti i po mojim izjavama koje sam davao nakon pobede jer je delovalo kao da sam pijan.
Story: Šta se u vašem životu promenilo od povratka iz Rija?
- Zaista ništa. U četvrtak uveče stigao sam u Suboticu, a već u petak bio sam u sali na treningu. Apsolutno nema nikakve razlike, sem što sam sada gladniji uspeha nego ikada pre.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...
Story: Šta vas je motivisalo na takmičenju?
- Da budem bolji od svog trenera Srete Damjanovića i ostvarim najveći uspeh, što sam i uradio. Zahvalio bih svima koji su nam omogućili da uopšte dođemo na takmičenje, pre svega državi koja nas je podržala, Rvačkom savezu Srbije, Olimpijskom komitetu i Ministarstvu omladine i sporta.
Story: Veliku podršku dobijali ste i od svoje devojke Dolores. Šta vam je ona poručila nakon osvajanja medalje?
- Ona je svakako bila više uzbuđena od mene. Čestitala mi je porukom, ali u celoj toj situaciji koja je bila nisam uspeo da pročitam njenu sadržinu.
Story: Planirate li da osnujete porodicu?
- Svakako, i to što pre, mislim da mi je i vreme. Potomstvo je najbitnije od svega i o tome stalno maštam. Želeo bih da imam veliku porodicu, samo još da vidim šta Dolores misli o tome (smeh). Deca i supruga važniji su mi od bilo koje osvojene medalje.
Story: Tokom karijere postigli ste brojne uspehe. Koji vam je najdraži?
- Na Evropskom prvenstvu u Švedskoj 2004. godine osvojio sam svoju prvu medalju i ona mi je jedna od najdražih. Takođe, možda odličje sa najvećom težinom do sada jeste bronza iz 2012. Tada sam želeo da odustanem od rvanje jer sam ušao u loš period i nije mi najbolje išlo. Ipak, uz podršku porodice vratio sam se na borilište, što se sada pokazalo kao dobra odluka.
Story: Da li ste pomišljali da odustanete i kada vam je dijagnostikovana epilepsija, kao i problemi sa vidom?
- I danas nosim naočare, a problemi koje imam sa vidom nikada me nisu ometali u svakodnevnim aktivnostima. Imam dioptriju +9 na jednom, a +10 na drugom oku. Što se tiče epilepsije, ona mi je dijagnostikovana kad sam imao trinaest ili četrnaest godina.
Ne smatram da je to nešto što će da me spreči da treniram. Kada su mi lekari saopštili da imam epilepsiju, bilo mi je veoma teško jer nisam znao kako će ona uticati na mene. Međutim, razgovarao sam sa roditeljima i kada sam se bolje uputio u čitavu problematiku, shvatio sam da mogu nastaviti da se borim i nisam želeo da odustanem.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...
Story: Šta biste na osnovu svog iskustva poručili budućim šampionima kada pomisle da zbog nekih prepreka sve napuste?
- Prvenstveno da im zdravlje bude na prvom mestu. Ono je najvrednije i moraju da ga čuvaju. Ukoliko ih to ne ometa u bavljenju sportom ili ih ne ugrožava, onda ne bi trebalo da odustaju. Ipak, ako je situacija drugačija i ne mogu da nastave sa treninzima, savetovao bih im da uvek ostanu u sportu, makar kroz trenerski posao ili obučavanje mlađih.
Story: Kakvi su vam dalji planovi u karijeri, pominjali ste povlačenje 2018. godine?
- Pomenuo sam, ali sada kada sam osvojio zlatnu medalju na Olimpijadi, proradio mi je adrenalin i imam još veću želju za novim uspesima. Još se neću povući iz rvanja, barem dok ne osvojim zlato na Evropskom prvenstvu, jedino mi još ta medalja nedostaje.
Story: Da li sada napokon imate vremena za odmor?
- Nemam vremena za predah, ali planiram da u septembru, kada moja devojka Dolores dobije odmor, otputujemo negde daleko i isključim telefon kako bih se odmorio od svega.
