Davor Štefanek: Nakon zlata vreme je za potomstvo

Olimpijski šampion u rvanju prvi je osvojio medalju za Srbiju na nedavno završenoj Olimpijadi u Riju. Po povratku u rodnu Suboticu priređen mu je veličanstven doček koji je u njemu izazvao najdublje emocije, a koliko je bio trnovit njegov put do zvezda, ovaj sportski as otkriva u ekskluzivnom intervjuu

Story: Šta vas je motivisalo na takmičenju?
- Da budem bolji od svog trenera Srete Damjanovića i ostvarim najveći uspeh, što sam i uradio. Zahvalio bih svima koji su nam omogućili da uopšte dođemo na takmičenje, pre svega državi koja nas je podržala, Rvačkom savezu Srbije, Olimpijskom komitetu i Ministarstvu omladine i sporta.
 

Story: Veliku podršku dobijali ste i od svoje devojke Dolores. Šta vam je ona poručila nakon osvajanja medalje?
- Ona je svakako bila više uzbuđena od mene. Čestitala mi je porukom, ali u celoj toj situaciji koja je bila nisam uspeo da pročitam njenu sadržinu.
 

Story: Planirate li da osnujete porodicu?
- Svakako, i to što pre, mislim da mi je i vreme. Potomstvo je najbitnije od svega i o tome stalno maštam. Želeo bih da imam veliku porodicu, samo još da vidim šta Dolores misli o tome (smeh). Deca i supruga važniji su mi od bilo koje osvojene medalje.
 

Story: Tokom karijere postigli ste brojne uspehe. Koji vam je najdraži?
- Na Evropskom prvenstvu u Švedskoj 2004. godine osvojio sam svoju prvu medalju i ona mi je jedna od najdražih. Takođe, možda odličje sa najvećom težinom do sada jeste bronza iz 2012. Tada sam želeo da odustanem od rvanje jer sam ušao u loš period i nije mi najbolje išlo. Ipak, uz podršku porodice vratio sam se na borilište, što se sada pokazalo kao dobra odluka.
 

Story: Da li ste pomišljali da odustanete i kada vam je dijagnostikovana epilepsija, kao i problemi sa vidom?
- I danas nosim naočare, a problemi koje imam sa vidom nikada me nisu ometali u svakodnevnim aktivnostima. Imam dioptriju +9 na jednom, a +10 na drugom oku. Što se tiče epilepsije, ona mi je dijagnostikovana kad sam imao trinaest ili četrnaest godina.
Ne smatram da je to nešto što će da me spreči da treniram. Kada su mi lekari saopštili da imam epilepsiju, bilo mi je veoma teško jer nisam znao kako će ona uticati na mene. Međutim, razgovarao sam sa roditeljima i kada sam se bolje uputio u čitavu problematiku, shvatio sam da mogu nastaviti da se borim i nisam želeo da odustanem.

 

Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani...