Story: Koliko čoveka pomere iznenadne smrti bliskih ljudi i kolega?
- Meni je jako teško da pričam o tome, jer ko sam ja da govorim o Marinku, o njegovom odlasku i telesnoj smrti. Uvek pomislim gde je tu Madžgaljevo dete, roditelji, ljudi koji su više vremena provodili s njim. Mi se jesmo družili i imali otvoreno druženje, sa možda jednom trzavicom... Samo se molim Bogu da je njegovoj duši dobro, da nas posmatra i istinski verujem da je njegov jedini problem ovo vreme koje nas deli do novog susreta. Kad tako ne bih razmišljao, onda bih mogao reći da on više ne postoji. Ne, on postoji i svi oni koji su otišli, i Manda i mnogi drugi, ostaće u nekom lepom sećanju.
Story: Takva dešavanja šokiraju ljude?
- Čoveku je dato ovozemaljsko vreme koje je kao jedno gostovanje. Nikad nećeš otići u goste kod nekoga i zaspati, prespavati, plakati mu ceo život u kući i jadikovati nad sobom. Svi mi imamo probleme, živimo muku... Ako smo ovde gostujući, hajde da budemo dostojni domaćina, a i sebe. Život mora da ide dalje, to je sve floskula, otrcano zvuči. Uvek kad to čujem, pomislim: Da, tamo nekom srećniku, ali stvarno i uistinu život mora da ide dalje.
Story: Šta u budućnosti pripremate kada je reč o glumi?
- I to sam nekako uspeo. U proteklih godinu i po izgurao sam dve premijere, trenutno u JDP-u pripremam novu predstavu Pod žrvnjem u režiji Egona Savina. Sad već imam ljude kojima neke stvari mogu da prepustim, pa je lakše. Glume se ne odričem, sebe se ne odričem, kao ni pozorišta. Mi smo nekako navikli, tačnije socijalizam nas je uljuljkao i postali smo ljudi s jednom dimenzijom koji dobrovoljno odlučuju da 40 godina sede u jednoj stolici i ponavljaju istu radnju. Opredeljuju se da to bude lepota njihovog života, ali ja to ne mogu. Radim dvadeset poslova i lepo mi je.
