Story: Koliko je rad na selu i u poljoprivredi težak?
- Selo je jako teško, zapušteno, ono traži mnoge ruke, dosta novca, brojne lude usijane glave. Ne znam da li mi to kao narod imamo, ali moja glava usijala se pre 15 godina i još se ne hladi. Iz dana u dan imam osećaj da sam bliži onome što se zove velika destilerija kapaciteta dvesta i više hiljada litara godišnje, dvadeset i više hektara voća...
Story: Da li vas je motivisalo još nešto osim iskrene ljubavi prema prirodi?
- Ako pričam o estetici, svi se sećaju one basna o cvrčku i mravu. Strahovito mi je bilo žao cvrčka koji je bio tako lep i razdragan, što je tako lep ton davao prirodi, ali kad je zaduvalo i došlo vreme da ga neko privoli i negde smesti, za njega nigde nije bilo mesta. Na neki način, koliko god mi pojedini ljudi zamerili, sudbina glumaca u Srbiji upravo je sudbina tog cvrčka iz basne. Rešio sam da svojim životom, ako mi Bog da snagu i zdravlje, tu fabulu na sopstvenom primeru promenim. I zašto da ne želim, da budem ispred svog glumačkog korpusa, možda prvi koji će gotov proizvod sa glavom, repom i poreklom negde izvesti. Glumci su maštoviti ljudi, vole život, plahoviti su i impulsivni, a to sve dolazi iz jednog lepog emocionalnog stanja.
Story: Jesu li te emocije upravo ono što vas najviše troši i u fizičkom smislu?
- Sada sam u situaciji kada moram da se privolim protokolima i pravilima surovog tržišta. Desi se da dođe neko da radi, bude ti drag, ti projektuješ svoju budućnost s njim, raduješ se da imaš nekog takvog uz sebe, pa te taj ostavi i ode. I ti kažeš dobro, idemo dalje, posao ne može da trpi. Nekim glumcima desi se da na vreme ne obezbede drva za zimu, a ja se trudim i Bogu molim da ne budem u toj grupi. Zato hoću, ako bi Bog dao, da to postane ozbiljan posao, a može. Vrlo brzo biću u mogućnosti da proizvedem i dva, tri miliona evra bruto. To nije mali novac. Imam ideju da u tom prostoru pokrenem i neki pozorišni sadržaj. To je izvesno i kako koja godina prolazi, sve sam sigurniji da to mesto mora biti oplemenjeno lepim i emotivnim stvarima koje ja i moje kolege negujemo u životu. Prošlog leta upitao me je jedan prijatelj kada ću se smiriti, a ja sam rekao da neću stati dok ne budem ispalio signalnu raketu filharmoničarima i, na primer, Bojanu Suđiću izgovorio: Možete početi, a oni da zasviraju Marš na Drinu. Sad mi se plače, to je taj romantizam koji me nosi, želim da zagrmi ono naše tradicionalno, vojničko, dostojanstveno... Mene radi ta neka priča koja je čista dramaturgija.
Story: Preispitujete li se nekada, jesu li vam ambicije ipak prevelike?
- Nema razloga da mi se snovi ne ostvare, ali narod snuje, a Bog određuje. Nedavno smo se uverili kako je život surov i ne bira. Ne znam gde sam u tom poretku, na tom spisku, ali istinski želim da mi Bog da snagu i vreme da uradim to što hoću. Nadam se da ću javno posvedočiti da se ume, da se može i da glumci nisu samo cvrčci koji prirodi daju neki šar, da njihovo jedino delo nije da nekog razonode. Naprotiv, ta priča mnogo je kompleksnija. U nekom trenutku osetio sam da mi scena i pozorište nisu dovoljan prostor, pa sam zato, da bih ispratio svoju energiju, ušao u selo, oranicu, voćnjak, proizvodnju, pa šta mi Bog da.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
