Glumica uz čije su uloge mnoge generacije odrastale, Eva Ras (75), svojom životnom pričom koja obiluje nemilim događajima oduvek je privlačila pažnju, jer je iz svih tragedija izlazila jača. Gubitak supruga Radomira Stevića Rasa u njegovoj četrdesetoj, a zatim i prerani odlazak ćerke Krune, koja je iznenada preminula u 24. godini, zavili su Evu u crno. Da je život često surov, uverila se kada su joj lekari saopštili da boluje od kancera. Tada je, možda prvi put, odlučila da se prepusti bolesti i koketira sa smrću. Odbila je lečenje, želeći da okonča agoniju, međutim, na kraju se ipak uhvatila u koštac s bolešću i dobila bitku, ali ta pobeda pretvorila ju je u cinika. Izjave neuobičajene za ženu njenog doba, postale su sastavni deo Evine ličnosti, pa mnoge više ne iznenađuje kada od ove umetnice čuju sočnu psovku. Možda upravo zbog toga što se više ne libi da otvoreno pokaže i kaže sve što joj leži na duši, glumica je dobila ulogu u filmu Saga o tri nevina muškarca, koji je rađen u britanskoj produkciji. Kontroverzni scenario po kojem Rasova ima ljubavne scene s pet decenija mlađim kolegom Momčilom Otaševićem izazvao je polemiku u javnosti.
Story: Nedavno ste završili snimanje Sage o tri nevina muškarca. O kakvoj ulozi je reč?
- Igram baku devojke Maje koju bi rado povalio jedan od trojice nevinih muškaraca koga igra Momčilo Otašević. Kad se on najviše trudi oko unuke, njena baba iznenada doputuje iz provincije i pošto je blago odsutna, ne primećuje ljubav među mladima. Sve se menja kada moj lik slučajno popije afrodizijak i povileni, a Majin dečko nikako ne uspeva da me se ratosilja. Bila sam iznenađena kako je dobro napisan scenario jer nije lako smisliti komične scene, a reditelj i scenarista Šridar Šridar ovog puta bio je pun duha. Bilo je uživanje učestvovati u ovom filmu.
Story: Koju biste anegdotu sa snimanja izdvojili kao najinteresantniju?
- Kad se na setu pojavio mladi glumac Danilo Babović, izvinila sam mu se što mora ljubavnu scenu da igra sa mnom, babom od 75 godina. To je bilo više šale radi, jer je upravo skinuo bademantil i u
gaćama legao na krevet, u brzini su nas baš tada predstavili jedno drugom. On u gaćama, a ja sa natapiranom kosom, digla mi se kosa na glavi od nenadanog podsećanja na mladost i seksualne nestašluke. Naravno, ništa skaradno nismo izvodili jer je reditelj to vrlo suptilno zamislio, tako da je dete imalo samo komične scene da snima.
Story: Jedan od vaših partnera u filmu je i Momčilo Otašević, kako izgledaju scene koje ste radili sa njim?
- Momčilo je od onih glumaca koji sve drži pod konac, sve ga
zanima, sve čuje, pamti, voli partnere i kad bismo nešto komično
ispustili u ponavljanjima, on bi nas podsetio. Zbog toga sam mu rekla: Bićete vi, Momčilo, jednog dana i reditelj! Ne zaboravite tada da napišete neku ulogu za babu ako još budem živa.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
Story: Za kadrove eksplicitnih scena ipak treba imati hrabrost?
- Mi smo se beskrajno smejali jer sam 50 i više godina starija
od njega. Sama situacija da se baba loži da vodi ljubav veoma je zabavna. Snimali smo komediju i lovili smo samo smeh i komiku.
Story: Jeste li sebe ikada doživljavali kao seksepilnu ženu?
- Užasavam se svojih vršnjakinja koje umišljaju da su još ribe. Više nisam ni žensko, a kamoli jebozovna i zato sam i bila pogodna
da igram pohotnu babu koja se ne pravi mlađa nego što jeste. Režija je išla na to da je ona starica koja iznenada pomahnita jer su je navukli na afrodizijak.
Story: Čini se da nikada niste imali barijere kada je reč o slobodi pred kamerama?
- U komediji je sve dozvoljeno osim neukusa, što nikada nisam podržavala. Svaka moja uloga može da podnese sve moguće umetničke analize i nikada nisam imala razloga da se postidim.
Story: Koji je vaš najveći izazov u karijeri?
- Najteže mi je palo kad sam bila rijaliti zvezda. Ne znam kako sam to preživela, svakome ko uđe u takve programe dala bih orden. Istini za volju, kad sam učestvovala pre šest godina, bila je to sasvim nevina igra koja je intelektualce već tada bacala u očaj, a ove godine zamalo da Milomira Marića strefi infarkt, mada je on provodio tek nekoliko sati nedeljno s pravim učesnicima rijalitija.
Story: Jeste li se nekada kajali zbog odluka koje ste doneli?
- Nisam nikada imala vremena da se kajem. Život juri kao na mlazni pogon, što bi rekao pisac Milovan Vitezović. Uloge i
udarci smenjuju se munjevitom brzinom, nema se kad kajati. Volim
sve što sam doživela, zahvalna sam svevišnjem i na lepim i na tragičnim momentima koje mi je udelio, što me nije zaboravio. Imao me je u vidu, ispunio je moj život i lepotama i tugom.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
Story: Šta vas pokreće da i nakon odlaska u penziju nastavite da radite?
- Ne bih o penziji. Prodani novinari sugerisali su svojim
člancima da mi je država 2010. oduzela nacionalnu, a ne
staračku penziju, a to nije tačno. Nacionalnu nikada nisam ni
imala, jer nju dobijaju uglavnom oni bliski voždovima, a ja sam
uvek bila protiv vlasti. Za mojih 75 godina života ovu zemlju
uvek su vodili vladari koji nisu brinuli za narod. Oduzevši mi penziju, država mi je učinila uslugu, podmladili su me i ja sada doživotno vraćam dug PIO fondu i radim kao da nemam godine koje imam.
Story: Da li radom zapravo potiskujete probleme?
- Ne, tu filozofiju proklamuju oni koji imaju sve i ne muče ih egzistencijalne muke, oni koji lupetaju o pozitivnim mislima koje leče kancer. Bezočno tvrde da smo se razboleli jer smo bili puni negativnih razmišljanja. U takve mutne priče ne verujem. Pračovek je takođe obolevao, a nije bio tako suptilan da bi umeo da definiše šta je uopšte misao, ako je verovati Darvinu da smo od majmuna nastali.
Story: Pre nekoliko godina dijagnostikovan vam je karcinom. Da li ste sada pobedili bolest?
- Velika laž ovog vremena glasi da se rak može pobediti. Možda su
zaustavili bolest, ali ja sam od tog lečenja postala invalid jer lek koji ga ubija još nije pronađen.
Story: Odakle ste crpeli snagu da se izborite?
- Trebalo bi zabraniti pitanje koje ljudi postavljaju kad se sretnu: Kako zdravlje? One koji pitaju odgovor ne zanima, a onaj ko je bolestan zna da se živi i sa bolešću. Pola čovečanstva je
zdravo, a pola nije.
Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
Story: Jednom prilikom pričali ste kako ste se prepustili bolesti. Kada ste odlučili da se ponovo borite za sebe?
- Kad su mi saopštili dijagnozu, rekla sam konzilijumu da sam sahranila celu moju porodicu, uključujući i moju ćerku od 24 godine, i kako ne želim da se lečim, a lekarka Vesna Plešinac odgovorila je da će me i te kako lečiti jer smrt moje porodice nema veze s tim. Vi ste bolesni, a mi smo lekari koji leče takve bolesnike. Rekla je to bez nežnosti, profesionalno i ja sam razumela da sam još živa i kako moram da se lečim jer sam pred Bogom odgovorna i za svoj život.
Story: Rano ste izgubili ćerku i supruga. Da li vreme umanjuje bol koju nosite zbog njihove smrti?
- Oni žive kroz mene, nisam ih zamenila ni sa kim, njih nema a nema ni mene bez njih. Pišem romane o njima, kad igram uloge, prisećam se kako bi oni to uradili, sve činim u njihovom ozračju, što znači da smrt ne može da umanji ljubav koju sam osećala prema njima, a ni vreme patnju zbog njihovog gubitka.
Story: Mislite li da bi vaš život bio drugačiji da ste ih imali uz sebe?
- Niko ne zna šta bi bilo kad bi bilo, oni su me napustili, a da nisu,
možda bismo se rastali u najvećim svađama kao mnogi drugi. Umrli su u najvećem jeku ljubavi koja ne može da nestane
samo zato što ih je Svevišnji pozvao k sebi. Sada ih trostruko
volim, i u svoje i u njihovo ime, a oni se ne opiru, dozvoljavaju mi
to kao da su na ovom svetu.
Story: Da li su se neki vaši životni stavovi promenili nakon gubitka najvoljenijih?
- Često se pitam da li sam ja to i bez njih, a odgovor je čas potvrdan čas odričan.
Story: Svojevremeno ste istakli da ste priželjkivali smrt. Da li je se sada plašite?
- Kako bih mogla da se plašim nečega što su moji najmiliji već doživeli? Ponekad mislim da strah od smrti potiče otuda što u
raju, gde nas je Svevišnji stvorio, nije bilo te pojave. Naše telo pamti to doba kad smrt nije postojala i zato je se ljudi plaše, jer ne znaju šta je ona.
Story: Kako vidite sebe u narednim godinama?
- Ako uskoro ne umrem, biću još starija. Starost dugo traje, što
duže živimo, duže smo stari.
Story: Po čemu biste želeli da vas jednog dana pamte?
- Svi još pamte kako smo Ras, Kruna i ja uvek išli utroje, kako smo bili pokretna slika, živi dokaz da ljubav postoji i traje do smrti, neka ostane na tome.
Story: Šta vi smatrate svojim najvećim kapitalom?
- Na planeti Zemlji sam život najveći je kapital. Dok sam živa, ja
sam kapitalista kojeg nikakvi zakoni korumpiranih poslanika ne mogu lišiti svog blaga. Njime raspolaže Bog i on će ga uzeti kad bude vreme. Do tada ja sam dužna da brinem o sebi i da budem čovek jer sam zbog toga stvorena.
