Dvadesetsedmogodišnja glumica Katarina Marković koju je publika zavolela nakon uloge Roze u seriji Agencija za SIS, prvi životni poraz doživela je kada nije uspela iz prvog pokušaja da upiše Fakultet za dramske umetnosti, zbog čega i danas ima odbojnost ka odlascima na kastinge. Šarmantna umetnica izuzetno je vezana za svoju porodicu i prijatelje koji su joj velika podrška i oslonac u teškim momentima. Ipak, Katarina ne krije kako su joj zbog sopstvene nezrelosti sve ljubavne veze bile kratkog daha, ali iako se kajala, nikada nije želela da obnavlja jednom prekinute romanse. Markovićeva, koja će u decembru zablistati u novoj seriji TV Pink Kuku Vasa, u intervjuu za Story otkriva kako do uspeha nije marila ni za svoje zdravlje, na koji način se bori sa sujetom, ali i da je konačno na putu da iskreno zavoli.
Story: Simbolično, na Dan borbe protiv side, 1. decembra, u pozorištu Boško Buha očekuje vas premijera predstave Ne znam koje je pitanje, ali odgovor je seks?
- Po motivima Vudija Alena, Nebojša Romčević je napisao tekst za novu predstavu u kojoj će nastupiti velika glumačka ekipa. To je omaž svim filmovima velikog reditelja i neke replike će biti prepoznatljive, a verujem da će publici biti zanimljiv način igre koji nije ni realističan, a ni crtani film, već neki žanr između ova dva navedena.
Story: Publika je izvanredno reagovala na predstavu Dečko koji obećava, u kojoj igrate ulogu koju je u filmu tumačila Dara Džokić.
- Vrlo sam ponosna na tu predstavu, to je neka vrsta rok mjuzikla i publika za sada odobrava naš rad. Inače, Dara je božanstvena žena koja daje neverovatnu podršku mladim ljudima. Ona u predstavi igra majku glavnog lika i bila je najenergičnija na sceni, sve nas je bodrila, a mene posebno govoreći mi da nikada ne bi odigrala ulogu tako dobro kao ja. Predivna je.
Story: Popularnost ste stekli ulogom u seriji Agencija za SIS. Jeste li se ikada pokajali što ste karijeru započeli baš u tom projektu?
- Meni je to bila prva uloga na televiziji i kada je snimanje počelo, bila sam treća godina akademije i moram priznati da se rado sećam tog projekta. Bilo je vrlo naporno, snimali smo tokom dve godine svaki dan i to je bio ubitačan tempo zbog kojeg je moralo da dođe do zasićenja kako kod nas glumaca, tako i kod publike. Meni je ta serija donela mnogo, ali je ujedno bila mač sa dve oštrice. Sećam se da sam se dvoumila jer je bio u pitanju upečatljiv lik, drugačiji dijalekat i komedija pa sam se plašila da će me reditelji kasnije zvati samo za takve uloge. Verujem da sam uspela da se izborim i mislim da će nakon serije Kuku Vasa to pasti u drugi plan.
Story: Sećate li se momenta kada ste prvi put izašli pred publiku?
- Bila je to predstava Don Žuan u Bitefu, a za glumce je ta prva premijera najveći životni stres jer želimo da se što pre završi, a kada do toga dođe, žao nam je pošto se takav osećaj nikada više neće ponoviti. Sećam se da sam u žaru igre povredila koleno i curila mi je krv do samog kraja, a ja to nisam ni osetila. Dešavalo mi se da imam temperaturu i da dok traje predstava ne osećam nikakve tegobe, a kako se zavesa spusti i adrenalin prestane, automatski se vratim u bolesnu fazu.
Story: Zbog čega ste izabrali glumu za svoju profesiju?
- Svako od glumaca u sebi nosi potrebu da se dopadne drugima i to je ono što nas razlikuje od drugih ljudi, a ja bih to nazvala nekom vrstom urođenog poremećaja. U mojoj porodici niko se nije bavio čak ni sličnim poslom - svi su ekonomisti. Meni želja da upišem glumu nije došla odjednom, već sam odmalena znala da ću to učiniti kad-tad i uspela sam iz drugog pokušaja.
Story: Kako ste se osećali kada prvi put niste položili prijemni?
- Strašno i to je za mene bio užasan poraz. Rekla sam sebi nikad više, otišla na Pravni fakultet, upisala se i uspešno završila prvu godinu. Na insistiranje profesora Minje Dedića ponovo sam pokušala jer je on verovao da će Vlada Jeftović u meni videti ono što drugi nisu i stvarno je bilo tako. Međutim, nisam se radovala kako je trebalo jer sam u ustima osećala gorčinu prvog poraza, zbog čega ni danas ne mogu da podnesem kastinge.
Story: Znači li to da ih izbegavate?
- Da, sve što sam do sada radila, desilo se tako što me je neko video i pozvao da budem deo ekipe. Jedini na kome sam bila jeste kasting za SIS i to tako što je čitava moja klasa išla pa su me naterali da pođem. Završio se tako što su me sutradan pozvali i rekli da sam dobila ulogu.
Story: Kako su vaši roditelji reagovali kada ste im saopštili da želite da postanete glumica?
- Tata nije reagovao, a mama i sestra su me podržale. Otac se nadao da ću završiti prava jer je, po njegovom mišljenju, gluma nesiguran posao, što i jeste. Sećam se da mi je, kada sam upisala Akademiju, rekao: Ja ću te izdržavati dok sam u snazi, a ti posle vidi šta ćeš. Sada se primirio pošto zarađujem.
Story: Glumci važe za sujetne ljude. Da li ste vi takvi?
- To je tačno. Ja se sa svojom sujetom borim nekad uspešno, a nekad ne. Ta neka vrsta patnje koja se javlja kada vas neko pokudi, a trebalo je da vas pohvali ili kada je nešto vaše dodeljeno drugima, kod mene je veoma izražena. Kolege mi pomažu da tu prepreku prevaziđem jer je to pogubno za moj organizam.
Story: Uprkos toj činjenici, najbolji prijatelji su vam kolege sa klase.
- U pozorištu smo uvek zajedno u podelama, na klasi smo bili vezani i trudimo se da sačuvamo takav odnos i danas. Zajedno smo bili Borka Tomović, Viktor Savić, Marina Vodeničar, Đorđe Marković, Mihajlo Laptošević i ja, a povezuju nas događaji i vreme koje je za nama, a osim toga volimo i ista mesta. Najviše se radujemo noćnim probama nakon kojih obavezno odemo negde da se opustimo.
Story: Vaš blizak prijatelj Viktor Savić pre nekoliko meseci priveden je zbog posedovanja narkotika. Koliko ste vi skloni porocima bilo koje vrste?
- Nisam poročna i mislim da je taj incident bio najobičnija slučajnost. Viktor je iz veoma dobre porodice i svi koji ga poznaju za njega će reći da je to najvaspitanija osoba koju su sreli, od banalnih primera da, recimo, nosi stvari starijim koleginicama, do situacija kada nas mlade štiti kada izađemo s njim... Tvrdim da Viktor nema poroke, čak i ne puši, a skoro smo ga naterali da proba rakiju. Što se tiče cele te gungule koja je nastala, verujem da se on poneo zaštitnički prema nekim drugim ljudima.
Story: Kako ste podneli preseljenje iz rodnog Kruševca u Beograd?
- Traumatično i tog perioda ne volim ni da se setim. Posle završenog osmog razreda, doselila sam se s porodicom u Beograd, među nepoznate ljude iz provincije, a moje petnaest godina građeno mesto pod suncem palo je u vodu. To je bilo do te mere strašno da mi je tata rekao kako će me, ako se ne uklopim do zimskog raspusta, vratiti kod tetke i teče u Kruševac. Imala sam sreću da sam upoznala najbolje drugarice Kristinu i Tijanu koje su mi pomogle da taj period prevaziđem i ostanem, što je bila najbolja odluka koju sam donela.
Story: Kakvi ste kada se reflektori pogase?
- Mislim da sam ista, trudim da budem što ljubaznija, pogotovo s nepoznatim ljudima. Ponosna sam na činjenicu da sam lepo vaspitana, starije kolege veoma poštujem, ali priznajem i da sam prilično razmažena jer sam najmlađe dete u familiji. Za svoju porodicu i prijatelje sam najbolja, za druge manje dobra, ali u suštini mislim da nisam loša osoba.
Story: Koje su vaše najveće mane?
- Brzopletost, nestrpljivost, kao i to što sam veliki nervčik, što mi užasno stvara probleme.
Story: Koliko vam prija kada vam na ulici prilaze fanovi?
- To su uglavnom starije osobe i deca, a oni su uvek ljubazni, tako da im uzvraćam istom merom i to mi prija. Doživela sam samo jedno ružno iskustvo od nekih mladića na ulici koji su me verbalno napali, bilo je to degutantno i bezobrazno, tako da se i sada naježim kada se toga setim.
Story: Da li ste zaljubljive prirode?
- Nisam i kako godine prolaze, to počinjem da smatram za problem, zato što mi treba mnogo vremena da se predam. Uvek želim da sve znam, sve kockice moraju da mi se slože i ako samo jedna nedostaje, po meni to onda nije to. Opterećujem se glupostima, što nije dobro. Do sada mi se samo jednom složilo sve i mogla sam da kažem da sam zaljubljena.
Story: Umete li da prepoznate kada vam muškarci prilaze samo zbog toga što ste poznata ličnost?
- Moji momci su retko kad znali čime se bavim i to je bio jedan od velikih pluseva za njih. Ta činjenica, koliko je u početku dobra, kasnije nije jer je teško biti s nekim ko nema nikakve ambicije da nešto sazna o vašem radu.
Story: Šta mislite o vezama u kojima se oba partnera bave istim poslom?
- Imala sam samo jedno iskustvo te vrste dok sam studirala, a takve relacije imaju svoje prednosti i mane. Taj neko može da razume kasne probe, stalni umor i sitne boljke koje svako mora da prođe, ali isto tako je loše jer ne znam koliko je u takvim odnosima moguće osloboditi se sujete. Kada bih u budućnosti mogla da biram, volela bih da mi muž ili dečko ne bude iz glumačke branše.
Story: Jeste li nekada bili u vezi s osobom koja nije odobravala vaše zanimanje?
- Jesam i imala sam probleme zbog pitanja poput: Zašto tvoja proba počinje u jedanaest noću? Zašto posle snimanja nisi ni za šta? Međutim, sve to razumem jer im nije lako, drugari ih često zezaju zbog toga i treba sve to podneti, a s druge strane, ima i onih koji striktno kažu da im to smeta. Tada postoje dva rešenja: ili da me ne gleda ili da ne budemo zajedno, za šta se ja odlučujem jer je važno s partnerom podeliti i sreću i tugu.
Story: Maštate li o odlasku pred oltar?
- Svakako bih želela da zasnujem porodicu, da imam muža i decu, ali sada nemam takvu potrebe. Još nisam dovoljno zrela i osećam se mlađe nego što jesam, ali ne znam koliko je to pohvalno.
Story: Imate li trenutno partnera?
- Trenutno se nešto dešava i u samom je začetku pa samo mogu da kažem kako imam dečka koji obećava.
Story: Da li ste ljubomorni u vezama?
- Sve je to pitanje sigurnosti, a kada sam manje sigurna, onda sam ljubomorna i obrnuto. Međutim, nikada nisam bila osetljiva na druge žene, već samo na neposvećivanje pažnje. Sve dok me partner drži kao malo vode na dlanu, ništa drugo me ne zanima. Pošto sam čista u svim odnosima, od druge strane tražim to isto i vrlo sam posesivna.
Story: Jeste li pristalica dužih ili kraćih veza?
- Možda i jesam pristalica dužih veza, ali do sada ih nisam imala. Moja najduža veza trajala je devet meseci pa verujem da treba da sazrem kako bih uspela da očuvam odnos jer čim i najmanja sitnica ne funkcioniše, ja odlazim.
Story: Da li vam se dešavalo da zaplačete zbog ljubavi?
- Nikada nisam plakala nakon raskida, već kasnije, kada bih shvatila da sam pogrešila jer sam možda grubo sekla neke stvari, a nisam trebala. Međutim, nikada se nisam vraćala i želela da obnavljam nešto što je već puklo.
Story: Jeste li češće ostavljali ili bili ostavljeni?
- Možda će glupo zvučati, ali nikada nisam bila ostavljena. Uvek sam ja bila ta koja je ostavljala.
Moni Marković
