Kao i njegova prethodna ostvarenja, novi film reditelja i scenariste Stevana Filipovića Pored mene bavi se problemima mladih i traumama koje nosi odrastanje u savremenom svetu. Filipovićevi junaci ovog puta su maturanti koji umesto da odu na ekskurziju, noć provode zaključani u školi bez mobilnih telefona i interneta. U ovom filmu, omažu kultnom ostvarenju Džona Hjudžisa iz 1985. godine Breakfast Club, igraju mladi glumci iz klase Mirjane Karanović, koji su svoje likove stvarali i tokom radionica iz oblasti ravnopravnosti ljudskih prava u organizaciji Centra E8. O snimanju na setu i svojim iskustvima govore Matea Milosavljević u ulozi tinejdžerke Sandre koju zapostavljaju imućni roditelji, kao i Slaven Došlo koji glumi mladog i buntovnog Lazara, kog je život u startu dočekao na nož.
Story: Tokom priprema za snimanje, prošli ste kroz radionice u kojima ste izbrusili likove koje igrate. Kako biste opisali ovakav način rada?
Matea: Verujem da smo svi zahvalni na ovom iskustvu. Dosta smo se zbližili i mnogo vremena proveli zajedno. Razgovarali smo o filmu, iznosili mišljenja, isprobavali nove scene, razvijali se i upoznavali. Mogao se videti jasan napredak, kako celog filma, tako i svakog od nas.
Slaven: Zahvalio bih Centru E8 koji nam je omogućio i organizovao radionice u koordinaciji sa Stevanom Filipovićem i Mirjanom Karanović. Zahvaljujući njima, prošli smo niz radionica tokom kojih smo se međusobno upoznali, izgradili poverenje i postali tim. Kao mladim ljudima sa malo prethodnog iskustva, to nam je mnogo značilo kasnije kada smo počeli da snimamo. Prisustvovali smo brojnim radionicama koje su imale za cilj da damo svoje mišljenje o temama koje obrađujemo u filmu i kasnije da improvizujemo u okviru zadatih scena. To nam je dalo dobru osnovu da u snimanje uđemo spremni i relativno sigurni.
Story: Kako biste se snašli u okruženju bez interneta i mobilnog telefona? Osećate li se nesigurno kad ste isključeni iz matriksa?
Matea: Meni bi to verovatno teško palo jer živimo u svetu internet komunikacije. Ipak, ako bih se našla u ekipi iz filma, možda bismo snimili i drugi deo. (Smeh)
Slaven: Iskreno, prijalo bi mi da malo budem isključen iz matriksa. U prvo vreme bilo bi malo anksioznosti jer bih umislio da nešto propuštam, a gotovo sam siguran da bih kasnije osetio olakšanje. Sigurnije se osećam kada nisam tako lako dostupan. Povremeno me muči ova hiperbrza komunikacija, ali s obzirom na trenutak u kom živimo, svi smo na to pristali od starta. Ona je sastavni deo savremenog života i pogotovo je neophodna u poslu kojim se bavim.
Story: Oboje ste studenti Mirjane Karanović. Šta je najvažnija stvar koju ste naučili od nje?
Matea: Naučila me je da budem iskrena i autentična, kako na sceni, tako i u životu.
Slaven: Pored znanja i praktičnih saveta o glumi, od nje sam mnogo toga naučio i o životu. Četiri godine provedene sa tako neuobičajenom osobom, pomogle su mi da se realnije odredim u odnosu na svoje želje i bolje upoznam lične strahove. Zauvek ću pamtiti rečenicu: Dušo, šta ti konkretno hoćeš od mene? Često se to pitam u odnosu sa drugim ljudima i preispitujući sam sebe.
Story: Kako biste ukratko odgovorili na temu ljubavi?
Matea: Ona je smisao života.
Slaven: Ljubav je kada ne primećuješ da je život komplikovan.
Story: Šta vam je tokom snimanja bilo najteže, a u čemu ste najviše uživali?
Matea: U početku mi je bilo teško da se naviknem na noćno snimanje, ali činjenica da snimam film sa dragim ljudima, činila me je veoma srećnom.
Slaven: Najteže su mi padale promene termina i duga noćna snimanja, a najlepši su bili zajednički trenuci zadovoljstva posle dobro obavljenog posla.
Story: Kakve utiske nosite iz Pule, kako ste se osećali kao gosti festivala sa takvom tradicijom i istorijom?
Slaven: Bio sam euforičan zbog odlaska u Pulu i prikazivanja našeg filma, koji sam tek tada u celini odgledao. Takođe, strepeo sam od toga šta ću videti kao finalni rezultat našeg zalaganja. Bilo je sjajno i naišli smo na odlične reakcije gledalaca. Tek kada smo se poklanjali publici u punoj Areni, postao sam svestan gde se nalazim i šta taj festival znači. Pula nam je pružila maksimalnu podršku i divno festivalsko iskustvo.
Matea: Svakako je predivan osećaj biti na takvom mestu, gledati sebe na platnu i izaći pred publiku na binu. Jedno zaista neprocenjivo iskustvo u svakom smislu, kako zbog samog predstavljanja, tako i zbog prihvaćenosti filma od strane publike i Zlatne arene koju smo osvojili.
Story: Kakve uloge priželjkujete u budućnosti?
Matea: S obzirom na to da sam na samom početku karijere, još pronalazim sebe, pa mi je stalo do toga da glumim što više različitih uloga, po mogućnosti glavnih. (Smeh) Šalu na stranu, bilo da je glavna ili sporedna, ono što je zaista bitno jeste spremnost da se posvetiš i tu rolu izneseš najbolje što znaš.
Slaven: Kao neko ko je na početku karijere, ne mogu mnogo da biram šta ću igrati. Voleo bih da mi neko pruži mogućnost da istražujem sam sebe i učestvujem u projektima koji imaju iskrenu potrebu da nešto kažu, a ne samo da zabave i skrate vreme.
Story: Zašto bi publika trebalo da pogleda film Pored mene?
Matea: Da ih podsetimo na to koliko je bitna komunikacija izvan društvenih mreža, kao i da gledajući u ekran mobilnog telefona mogu da propuste neke divne ljude i stvari koje se nalaze pored njih.
Slaven: Zato što je to priča o ljubavi, prijateljstvu, empatiji i prihvatanju sebe. Dakle, to je potreba jedne zbunjene generacije da stidljivo, iako su odgajani u vremenu gde su osećanja okarakterisana kao slabost, progovore o svojim problemima, u kojima svako može da se prepozna.
Razgovarala: Vera Nikolić
