Jedan od najpopularnijih hrvatskih pevača, tekstopisac i kompozitor, tridesettrogodišnji Petar Grašo obradovaće beogradsku publiku solističkim koncertom u organizaciji Dinners Cluba 21. i 23. oktobra u Sava centru. Talentovani umetnik karijeru je otpočeo 1995. godine, a teškim i mukotrpnim radom vinuo se u sam vrh hrvatske muzičke scene, da bi ubrzo stekao i obožavaoce širom bivše Jugoslavije. Za razliku od mnogih kolega, Petar čvrsto nogama stoji na zemlji i nijednog momenta nije dozvolio da ga popularnost ponese. Druži se sa svojim prijateljima iz detinjstva, a svoj privatni život čuva daleko od očiju javnosti iako je u dugogodišnjoj vezi sa pet godina starijom pevačicom Danijelom Martinović. Njih dvoje se retko pojavljuju zajedno, a o najnežnijim emocijama koje osećaju nerado govore, u želji da je potpuno zaštite od brojnih znatiželjnika.
Story: Zašto ste odlučili da koncert održite 21. i 23. oktobra, a ne prvog i drugog kako je prvobitno bilo najavljivano?
- Nekoliko dana pred nastup u Beogradu dobio sam tešku upalu grla, ali verovao sam da situacija nije toliko ozbiljna pa nisam želeo da menjam zakazani termin. Međutim, stanje mi se stalno pogoršavalo, a posle koncerta u Ljubljani, krajem septembra, kolabirao sam, glasne žice su mi se veoma nadražile i imao sam temperaturu četrdeset. Iz tog razloga lekar mi je zabranio da pevam u naredne tri nedelje jer je postojala mogućnost da ih još više oštetim, a onda bih morao da pauziram nekoliko meseci. Poslušao sam savet i sada sam u punoj formi i spreman za 21. i 23. oktobar.
Story: Poslednji album objavili ste 2003. godine. Kada publika može da očekuje nove pesme?
- Poslednjih godinu dana dovršavam materijale za svoj novi album, a pošto bih želeo da bude bolji od prethodnog, veoma sam rigorozan prema sebi i planiram da ga objavim za nekoliko meseci.
Story: Karijeru ste počeli saradnjom sa Oliverom Dragojevićem, a često vas nazivaju i njegovim naslednikom. Koliko vam laskaju takvi komplimenti?
- Lepo je to poređenje i boja glasa nam je slična, ali nikada nisam karijeru gradio na račun toga. Oliver je jedan od najvećih i najdugotrajnijih izvođača i samo se mogu nadati da ću u budućnosti uspeti da pomirim vreme i kvalitet onako kako je on to radio.
Story: Kakav je on kao kolega i saradnik?
- Poslušao je sve moje sugestije koje sam mu davao dok sam mu pisao pesme, ali on toliko poznaje muziku da za tim skoro i nije bilo potrebe. Neverovatno je koliko ima energije i nakon toliko godina rada. Napisao sam mu pesmu i za novi album, a u Skoplju ćemo sredinom novembra imati zajednički koncert.
Story: Severina je svojevremeno pričala da ste, dok ste bili na turneji po Australiji, okušali sreću u kockarnicama. U kakvom sećanju vam je ostalo to iskustvo?
- Sa Severinom sam bio u Australiji krajem 2000. godine i domaćini su nas vodili u jednu od najvećih kockarnica. Nije mi verovala i smejala se kada sam joj rekao da nemam pojma o kockanju. Nagovorila me je da stavim pedeset dolara na rulet koje sam odmah izgubio. Tada sam odustao i rekao joj da je bolje potrošiti taj novac na bocu dobrog vina jer tako uvek dobijaš. Inače, na toj turneji prvi put sam upoznao Severinu i postali smo veliki prijatelji. Volim je, ona je neposredna, pametna i pre svega divna osoba.
Story: Imate li vi neki porok?
- Ne vodim život kao dalaj lama, ali nisam čovek koji nezdravo živi. Volim dobro vino jer sam odgojen u mediteranskoj sredini gde je ono svakodnevni ritual. Ne izlazim često sa društvom jer nemam vremena, ali kada smo zajedno, ne rastajemo se pre pet ujutro. Godinama sam se bavio sportom i ostale su mi urezane neka životne navike kojih se ne bih mogao rešiti ni da hoću.
Story: Da li ste ovog leta imali vremena za odmor i gde ste ga proveli?
- Bio sam na moru, u svojoj vikendici koja se nalazi nedaleko od Trogira, gde odlazim od rođena. To mesto mi pruža sve što me raduje: mir, lepotu, ribolov i lica koja volim.
Story: Imate li prijatelje na estradi?
- Ne družim se s ljudima iz tog sveta, ali imam nekoliko onih koji su dobrodošli u moju kuću, a to su Severina, Tonči Huljić, Oliver Dragojević i Boris Novković.
Story: Koje su najveće mane posla kojim se bavite?
- Ponekad imam potrebu da me niko ne poznaje, nedostaju mi te svakodnevne stvari, šetnje pijacom ili tržnim centrima bez osećaja da me neko gleda. Međutim, imam sreću što nisam Robi Vilijams pa te male stvari kompenzujem u Italiji gde često boravim kod prijatelja.
Story: Zašto se u javnosti retko pojavljujete u društvu svoje devojke Danijele Martinović?
- Ni ja, ni Danijela nismo ljudi koji vole da se pojavljuju u javnosti ukoliko to nije zarad posla. Više nam prija da smo daleko od kamera i u društvu ljudi koje poznajemo.
Story: Vašu publiku uglavnom čine žene. Da li su brojne obožavateljke ikada uticale na vašu vezu?
- Danijela i ja se bavimo istom vrstom posla i znamo da su tolerancija i razumevanje presudni u tom slučaju. Srećan sam što me ljudi vole i ne bih dozvolio nikom da mi tu idilu naruši, ali i raduje me što ona nema problem s tim stvarima.
Story: Jesu li u ljubavi važne godine s obzirom na to da je Danijela starija od vas?
- Mislim da u ljubavi ništa osim nje same ne bi trebalo da bude važno, ni godine, niti visina, religija ili boja kože.
Story: Kada ste prvi put ugledali Danijelu, jeste li pomislili da je to žena vašeg života?
- Ljubavi između mene i nje prethodilo je dugo poznanstvo i iskreno prijateljstvo, a ono je najbolja podloga za jednu stabilnu i dobru vezu.
Story: Čime vas je osvojila?
- Beskrajno je simpatična i u sebi nosi vedrinu i radost, a to je nešto što mene kao muškarca može da obori.
Story: Kako osvežavate ljubav i sprečavate je da preraste u naviku, budući da ste dugo zajedno?
- Vreme menja naša lica, pa i lice ljubavi, ali tako da ona uvek ostaju samo naša. Navika se događa onda kada ljudi prestanu zajednički da planiraju, raduju se, pričaju ili kada ih proguta blato svakodnevice. S obzirom na to da ima perioda kada smo na turneji i ne vidimo se po dvadeset dana, teško da ljubav kod nas može preći u naviku.
Story: Želite li da se ostvarite i u ulozi oca?
- Da, ali kada za to dođe vreme. Volio bih da budem dobar tata svom detetu, onakav kakav je i meni bio moj otac. Naša kuća je uvek bila puna vedrine i dragih ljudi.
Story: Da li su vas ikada pogađali komentari pojedinaca koji su tvrdili da vas, u stvari, privlači isti pol?
- Mislim da nema pevača na ovim prostorima o kojem nije bilo sličnih glasina. Meni i mom društvu takvi komentari služe za zbijanje šala i smeh. Bilo je mnogo gorih i većih laži o meni. Jednom prilikom su me zvali roditelji i rekli kako su čuli da sam nastradao u saobraćajnoj nesreći. Fokusirati se na komentare takvih ljudi značilo bi gubiti dragoceno vreme.
Story: Jesu li neistine ikada zapretile da ugroze vašu vezu?
- Kad postoji poverenje i međusobno poštovanje, onda laži ne ugrožavaju vezu. U suštini mislim da one nisu te koje čine zlo i da je mnogo opasnija istina.
Story: Kome poveravate svoje tajne?
- Imam nekoliko najboljih prijatelja s kojima mogu da pričam o svemu. To su ljudi koji me poznaju od detinjstva i oni su prošli sa mnom sve faze, od puberteta do prvih uspeha.
Story: Možete li za sebe da kažete: Ja sam srećan čovek?
- Moji parametri sreće su ispunjeni, zdrav sam, okružen dobrim ljudima, porodica mi je dobro, a uz to sviram i ljudi me vole čime mi daju mogućnost da mogu živeti od onog što radim. Da, ja sam jako srećan čovek!
Story: Postoji li nešto o čemu maštate, a da to još niste ostvarili?
- Sve ono o čemu maštam, nastojim da ostvarim. Ima mnogo toga što bih voleo da uradim, ali pošto se zanosim time da sam mlad i da je sve moguće, verujem da nema neostvarivih planova.
Moni Marković
