Mada je vreme u Beogradu odavalo utisak da je jesenji dan, glumica Nataša Ninković (41) na zakazani intervju u blizini hrama Svetog Save došla je sa belim šeširom i svojim prepoznatljivim osmehom, kao savršenim asesoarima njenog kežual stajlinga. Sunce koje se promaljalo kroz oblake isticalo je njen preplanuli ten, dokaz da je nedavno došla sa neke destinacije gde je mnogo toplije. Boravak sa suprugom, uspešnim biznismenom Nenadom Šarencem (52), na Kipru omogućio joj je da napuni baterije i sumira utiske budući da je imala mnogo povoda za uzbuđenje. Četiri dana nakon što je primila godišnju nagradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta za glavnu ulogu u predstavi Gospođica, 7. aprila, navršilo se i tri godine otkako su sklopili građanski brak. Baš kao što je i za sve ostalo bitan sud njenih sinova, i za ovo priznanje glumica je dobila čestitke od blizanaca Luke i Matije (12), oko kojih se vrti ceo njen svet. Jer, koliko god joj profesija davala povoda da se oseća vrednom i važnom, ništa nije toliko značajno koliko ljubav koju dobija i daje među svoja četiri zida.
Story: Koliko vas je rad na predstavi Naši sinovi podstakao da razmišljate o ličnim odnosima u vašoj porodici?
- Nije toliko koliko me je navodio da mislim o, recimo, skorojevićkom duhu našeg mentaliteta koji i posle sto godina nije uznapredovao, o krhkom jedva uspostavljenom građanskom društvu koje nikako da se zapati u našoj zemlji. O tome šta u Srbiji znači imati društveni status, kako onda, tako i danas i ko su njegovi nosioci.
Story: Gospođi Leni, čiji lik tumačite, pare daju pravo da se ponaša kako želi. Smatrate li kako je novac najmoćnije oružje i na koji način se vi ophodite prema njemu?
- U ovoj sveopštoj krizi čini mi se da je on moćniji nego ikad. Osećaj slobode i dalje mi je veoma važan, tako da me taj robovlasnički odnos prema novcu na koji nas teraju naše društvene prilike bukvalno užasava. Ja novac poštujem, volim kada ga imam, ali mu ne robujem. Bar ne još.
Story: Da li je onda kada je čovek potpuno situiran, najlakše reći da materijalno nije presudno u životu?
- Materijalno jeste važno, ali sigurno nije presudno. Najvažnije je u segmentu zdravstva i školstva. A to gde se kod nas najviše vidi i zbog čega je novac toliko voljen, samo je dokaz naših strašnih, neprevaziđenih kompleksa jednog siromašnog, nikad uređenog društva i naroda.
Story: Prošlo je godinu dana od postavke predstave Gospođica. Jeste li s obzirom na to da je reč o delu Ive Andrića i o vremenu velikih potresa oživljavajući istoimeni lik osećali veliku odgovornost?
- Na samom početku postojala je bojazan jer ovo je praizvedba. Andrić, velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nešto između zebnje i sreće... Posle prvih proba i Gorčinove eksplikacije, osetila sam mir i zdušno ušla u jedan zahtevan i dubok proces oživljavanja tog divnog dela. U timskom radu sve kolege bile su posvećene zajedničkom cilju da napravimo predstavu i sa punim pokrićem kažem da smo u tome uspeli. Uvek postoje neke dileme pa ja često odem kod reditelja po još neki odgovor. Kad sam mu nedavno po peti put postavila isto pitanje, nasmejao me je do suza svojim objašnjenjem kako sam ja kao vuk i da moje pripitomljavanje traje najduže osam dana, a posle sve Jovo, nanovo!
Story: Osećate li se nekada kao duboko usamljeno biće, kako ste vaš lik iz ove predstave opisali Rajku Radaković?
- Nema te osobe koja se nekada ne oseti usamljenom, ali je i taj povremeni osećaj sastavni deo našeg odrastanja i postojanja. Hronično osećanje otuđenosti već spada u dijagnozu, što je definitivno bolest modernog društva, onog istog koje je odbacilo zajednicu, porodicu i porodična okupljanja. Izubili smo osećaj pripadnosti, dužnosti, odgovornosti. Naš moto: Ništa što ne želim ne moram, doveo nas je do strašnog otuđenja.
Story: Mnogi tvrde da je bez obzira na sve čovek najčešće sam. Sam se rodi, sam umire... Na koga vi u svakom trenutku možete da se oslonite?
- Volim da sama rešavam što više mogu, da ne tražim pomoć, ali kad zagusti, tu su moji najbliži - moja porodica.
Story: Kako izgleda jedno vaše porodično okupljanje?
- Kad to kažem, zamislim na okupu svoje sinove Luku i Matiju, supruga Nenada, ali i njegove ćerke iz prvog braka Anu i Mariju. Onda su u toj kombinaciji i Nešini i moji roditelji. Moji žive u Trebinju, ali su često kod nas, pogotovo mama. Tokom leta iz Londona dođe i moj rođeni brat Petar sa svojom porodicom. Ima tri ćerke, Anu kojoj je 15 godina, dve godine mlađu Ninu i desetogodišnju Taru. Devojčice su mnogo slatke, ali kad s njima provodim vreme, shvatim koliko je lakše sa sinovima. Ipak, mogu da kažem kako sam veoma pažljiva tetka.
Story: Kad kažete da je lakše sa dečacima, smatrate li kako se to pre svega odnosi na tinejdžerski period u koji ulaze vaši blizanci u junu kada pune trinaest godina?
- Dečaci su jednostavniji. Otkad imam sinove, mnogo bolje razumem muški svet. Muškarci kažu ono što misle, sa njima je veoma lako.
Story: Početkom proleća na premijeru predstave U strahu su velike oči Pozorišta Boško Buha došli ste sa sinovima. Insistiraju li oni da izlaze sa vama?
- Uživam da idem s njima, što i oni vole. Međutim, Luku izuzetno nervira kad posle predstave ostanemo da se javimo mojim kolegama i uopšte mu ne prija gužva na premijerama, tako da ih izbegavamo. U slobodno vreme vole da kod kuće zajedno pogledamo neki film, komediju ili akciju.
Story: Je li došlo vreme da sami donose neke važnije odluke?
- Nenad i ja pitamo ih za mišljenje, ali još im kontrolišemo i kanališemo želje. Rano je za njihovu potpunu samostalnost.
Story: Gotovo da je neverovatno kako su podelili fizičke karakteristike vas i vašeg supruga.
- Izmešali su se potpuno, i fizički i mentalno. Najvažnije je ipak da su svoji.
Story: Ko im je veći autoritet?
- Za školu sam to ja, ali za sve drugo tata. Obojica idu na jedrenje i karate, Matija vesla, a Luka trenira vaterpolo. Uživam u tome da ih odvozim i dovozim sa treninga jer su trenuci kad ih, onako umorne, vodim kući, vrlo dragoceni. Tada su opušteni, otvore se...
Story: Pričaju li već sad o prvim simpatijama?
- Kod jednog je ta tema otvorena, kod drugog ne, ali ne bih da ih razotkrivam.
Story: Kako se njih dvojica ophode prema vama? Jesu li kritični?
- Matija manje, on nekako unapred navija za mene, dok je Luka izrazito kritičan. Prvo naglašava mane i nedostatke, pa tek onda, ako ima nečeg lepog, on mi to kaže. Ako gledaju neku moju predstavu, za Matiju sam ja najbolja, a Luki je uvek onaj do mene za nijansu bolji.
Story: Prisetite li se danas kako ste nakon porođaja brinuli s obzirom na to da su bili veoma sitne bebe? Da li je to najveća briga koju ste osetili ili ona vremenom zajedno s njima raste?
- Srećom, čovek brzo zaboravlja, pa se čini da je najskorija briga najveća. Ali, sad je mirna faza, borba tek predstoji, briga, predavanje odgovornosti.
Story: Daju li vam nekad daju komplimente?
- Matija to čini lakše, dok Luki po pogledu znam da li mu se sviđam ili ne. Ako mi kaže da mu se dopadam onako, oči mu pokažu drugačije.
Story: Jesu li bliski?
- Rekla bih da jesu, s tim što sada već imaju potrebu da se osamostale. Prvi put su birali različite sportove, imaju različito društvo. Želim da podržim njihove izbore, ali putevi su im inače vrlo slični.
Story: Možete li njihov odnos da uporedite s onim koji gajite vi i vaš brat?
- Ima tu nekih čarki, ali čini mi se da sam ja sa svojim bratom imala više nesuglasica. Mojim sinovima nikada nije dosadno. Blizanci imaju svoj svet.
Story: Merite li prolaznost vremena po njima?
- Na rođendanima se trgnem i postanem svesna kako su porasli. Matija je već dostigao visinu od 170 centimetara! Ipak, još uživam jer nije došlo vreme kada mama mnogo brine. Još ne voze automobile, ne izlaze do kasno... Pod našom su kontrolom i ja sam bezbrižna.
Story: Pomislite li nekada na to kako ste vi sekirali vašu mamu?
- Često se setim kako sam umela da je pitam: Što toliko brineš, zašto me zoveš i proveravaš? Nerviralo me je to što je plakala dok me ispraća u Beograd na studije i pitala sam se kad će proći taj period. Ne mogu ni da zamislim kako joj je bilo dok se odvajala od mene, ali isto tako ni trenutak kada će Luka i Matija poželeti da odu, možda i u inostranstvo. Čini mi se da mi je mesto tamo gde su oni, iako oni možda tako ne misle.
Story: Koliko često odlazite u rodno Trebinje i kako vaši sinovi reaguju kada ih vodite na mesta koja su obeležila vaše detinjstvo?
- U Trebinje idemo leti. Oni ne razmišljaju o mom detinjstvu, već o svom koje taj grad definitivno obeležava. Obožavaju da tamo provode raspust. Prilično su poslušni i obavljaju sve svoje obaveze, ali samo ako im one ne oduzimaju mnogo od Trebinja.
Story: A kako je najlepše provoditi proleće u Beogradu?
- To godišnje doba u prestonici svi vole. Obično sam sa prijateljicama pored reke, na piću ili ručku u nekoj lepoj bašti.
Story: Zašto ste birali baš 7. april za sklapanje građanskog braka?
- Slučajno, a to je i praznik Blagovesti. Ove godine pao je u ponedeljak, pa smo s obzirom na to da je bio radni dan, Nenad i ja samo čestitali jedno drugom. Pamtiću ga jer sam tada prestala da pušim. Bacila sam cigarete odjednom, bez najave
Story: Otkako ste se 14. septembra 1997. godine venčali u crkvi, smatrate da je taj brak važniji. Zbog čega?
- Taj čin u crkvi ima neku ozbiljnost, svetost... Na venčanju sam se osećala kao da dajem neki zavet. Za mene je ta ceremonija imala posebnu težinu. Kad su mi stavili krunu na glavu, osećala sam se kao princeza na filmu, bila sam preponosna. Tu godišnjicu uvek proslavimo.
Story: Dakle, verujete u brak?
- Verujem u brak i u zajednicu pa ne razumem mlade ljude koji govore drugačije. Nekada sam mislila da papir ništa ne znači, a sad bih rekla da i on ima neku težinu. Bila sam svedok tome da su se ljudi pred razvodom zbog zamršene papirologije predomišljali i odustajali od njega. Za brak i zajednicu treba se boriti. Prirodno je i normalno da tako živimo i zbog dece. Nisam vaspitana da je liberalna veza u redu, niti na taj način gajim svoju decu.
Story: Ima ljudi koji su tek spoznajući samoću shvatili kako je ipak trebalo da se bore za brak.
- Samoća je strašna i za nju nije svako rođen. Istina je da se čovek ponekad oseća usamljeno, ali je prirodno da ima s kim da razmeni misli, nešto dobije i nešto da. Mnogo stvari treba staviti u službu zajednice, ali nisam za to da ukoliko postoje stvari preko kojih se ne prelazi, ona treba pošto-poto da opstane. Danas se ljudi razilaze zbog sitnica i gluposti, nespremni da porade na svom odnosu. Kažu da im nedostaje ljubavi, ili više ne osećaju hemiju. Ne znam šta to znači. Najlakše je biti destruktivan. Ako nešto trenutno ne ide, treba naći rešenje i sve uraditi kako bi se sačuvala zajednica. Lakše je udvoje, kad imaš s kim da se poljubiš, posvađaš, izvređaš, imaš na koga da se naljutiš pa onda da se pomiriš... To je sve život. Ljudi su veoma površni, lako daju obećanja i zavete. Ja ne dajem tako lako ni sebe ni svoje poverenje, ali kad to uradim, onda je za sva vremena.
Story: Koliko vam je bitno to što je vaš suprug jedanaest godina stariji od vas?
- Logično mi je da muškarac treba da bude stariji, ali se divim ženama koje opstaju sa mlađim muškarcima. Za to je potreban trud i svakodnevni rad. Ne znam kako bih se borila s tim, a možda i nisam toliko ambiciozna.
Story: Da li profesija glumice može da oteža bračni odnos?
- Ako je nekada i mogla, danas ne jer se malo snima i radi. Ostaje nam dosta vremena da se posvetimo deci i zato kažem kako je moja profesija idealna za majčinstvo.
Story: A za posvećivanje suprugu?
- Obično se od glumice očekuje da zna da slaže i folira. Baš zato što ona na sceni ima svoj teren gde može da isproba sve što želi, u privatnom životu ne poznajem osobe koje su iskrenije prema sebi od glumica. Lepo je imati za ženu nekoga ko je svestan sebe, radi na sebi, okrenut je više ka unutra nego ka spolja, osobu koja teži duhovnom, a ne materijalnom, s kojom možete glasno i često da se smejete. Govorim o pravim glumicama, dramskim umetnicama, a ne o izvođačicama i prikazivačicama koje vole da se slikaju, a u poslednje vreme i da puno pričaju.
Story: Da li bi vam bilo lakše da je i vaš suprug iz iste profesije?
- Znam neke koji tako funkcionišu i neke koje ne opstaju. Ja lično sebe nikada nisam videla pored glumca.
Story: Obogaćuju li putovanja odnos supružnika?
- Upućenost partnera jedno na drugo na tim odmorima mnogo znači. Raščisti mulj i pokaže bazu. A kakva je baza, to je već drugo pitanje.
Story: Posle Australije gde ste putovali službeno, obišli ste Jerusalim i Karibe... Koliko vas putovanja čine srećnijom?
- Volim da putujem i menjam sredine, čak i ne toliko udaljene. Bitno je samo da se krećem. Recimo, Istra je divna i blizu je. Nekad moraš da se pokreneš kako bi shvatio koliko je lepo biti kod kuće.
Story: Kada ste prvi put otišli u Holivud, rekli ste da je ovde mesto za vašu karijeru. Mislite li i danas isto?
- Tu sam gde sam - glumica u Srbiji. Nije loše, ali ne mogu ni da kažem: To je to! Ovo tržište je malo i stalno vladaju neke krize, bilo da je reč o duhovnim ili onim ekonomskim... U tom međuprostoru mi pokušavamo nešto da stvorimo.
Story: Ako biste s jedne strane stavili zadovoljstvo koje gluma sa sobom nosi, a s druge sve probleme, da li bi njihov odnos bio ekvivalentan?
- Najvažnija je ljubav prema onome što radite. U tom slučaju vi ne postavljate stvari matematički, već osećate strast, nadahnuće pa se samim tim puno nervirate i trošite, ali uvek preovladavaju pozitivne emocije i potreba da radite svoj posao, priželjkujete ga, radujete mu se i puno se smejete.
Story: da li više verujete u iskaz da se menja svet oko nas ili se menjamo mi sami?
- Menjaju se i svet i trendovi u njemu, a mi menjamo ruho, dok nam suština uvek ostaje ista.
Story: Čemu vas je dosadašnji život najviše naučio?
- Svačemu, a opet, često mislim da kako vreme prolazi, sve manje znam, ili da ne znam ništa. Nekad osetim kako delam iz iskustva i da sam neke lekcije dobro savladala, a ponekad širom otvorenih očiju vidim nesigurnost, neznanje. Možda iz svega mogu da zaključim kako čovek treba da se trudi i da se oslanja isključivo na sebe jer su tu svi odgovori, da vežba snagu volje. Volja je moć.
Story: Šta zamerate sebi?
- Neke nedoslednosti i impulsivnost.
Story: Možete li da kažete kako je sreća vaš saputnik u životu ili je možda uvek korak ispred vas?
- Nekad je bilo mnogo više bunta u meni, s vremenom se valjda navikneš, otupiš, da ne kažem malo ostariš i shvatiš da je pravda retko kad zadovoljena. Ali, ja verujem da postoji ravnoteža u univerzumu i svako dobije svoj deo kolača. Postoje srećne ili nesrećne okolnosti, a sve je ipak do čoveka. Ubeđena sam da nam naše želje i karakter kroje sudbinu. Nekad je smisao i u samoj borbi za ono u šta veruješ.
Story: Koliko su vas predodredile studije i sastajete li se često sa društvom sa klase?
- Mnoge moje kolege sa klase su mi prijatelji i kumovi. Oni čine moj najuži krug, zbog njih mi je život ispunjeniji, srećniji. Sad kad nema našeg profesora Vlade Jevtovića, često mislim da mu nisam dovoljno zahvalila što mi je na neki način odredio život, što nas je spojio. Nažalost, tek kad nekoga nema, shvatiš njegovu pravu vrednost.
Story: Kako se u vašim godinama najbolje ophoditi prema telu?
- Svojom pobedom smatram to što sam prestala da pušim i verujem kako ću istrajati na tom putu. Slatkiši su mi slabost, ali trudim se da se hranim zdravo i vežbam koliko god mogu redovno s obzirom na to da su mi poslovne obaveze stalno drugačije i moram da im se prilagođavam. Praktikujem aerobik i jogu, ali treniram i mišiće lica zahvaljujući Teen lifting centru i doktorki Sanji Malbaši. Ona je izmislila elektrode koje dižu tonus lica što inače ne mogu kreme i botoks.
Story: Smatrate li da nekad ipak na red dođe i estetska korekcija?
- Ako se posegne za njom da bi se ispravile neke nepravilnosti, onda je to u redu, ali ja sam više za neke druge varijante kako bi se ona izbegla. Ipak, definitivno ne treba tako tražiti rešenje za nezadovoljstvo, tugu, promašene izbore jer ono sigurno nije tu.
Razgovarala: Jasmina Antonijević
