Iako je tek sa trideset i pet godina uplovila u svet mode, Verica Rakočević, jedna od najuspešnijih srpskih kreatorki, izgradila je zavidnu karijeru koja traje već dve i po decenije. Za svoje uspehe uvek se borila sama, a najveći vetar u leđa davala su joj njena deca: ćerka Elena iz prvog braka sa Boranom Karamanom i Milena i Miodrag koje je dobila sa drugim suprugom Zoranom Rakočevićem. Nakon drugog razvoda, poznata šezdesetogodišnja dizajnerka više ne razmišlja o braku, iako je bila u dugoj vezi sa trinaest godina mlađim italijanskim rediteljem Valterom Lančelotijem. I pored velikih uspeha, ova skromna dama čvrsto stoji na zemlji i nikada se ne prepušta depresiji i melanholiji, čak ni kada je zadese velike tragedije. Jednu od njih nedavno je doživela kada je njen četrnaestogodišnji unuk Andreja, koji je bolovao od cerebralne paralize i hidrocefalije, zauvek napustio ovaj svet.
Story: Uprkos teškim trenucima, vi nikada ne posustajete. Uskoro zatvarate Fashion Week u Dubaiju. Kako je došlo do saradnje sa organizatorima te manifestacije?
- Pre izvesnog vremena bila sam sa Biljanom Obradović na rođendanu kod naše zajedničke prijateljice i ona mi je rekla da je Dubai savršeno tržište za moje haljine. Dva meseca kasnije proveravala sam mejlove u kancelariji i iznenadila se pozivom da zatvorim Fashion Week u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Mislila sam da su organizatori čuli za mene preko te prijateljice, međutim ispostavilo se da grešim, tako da zaista ne znam odakle im moj kontakt, ali uskoro ću proveriti.
Story: Jeste li za taj događaj uradili posebnu modnu kolekciju?
- Da i ona se zove Talasi Dubaija i vetrovi pustinje. Mnogi su me pitali zašto tamo ne prikažem modele iz linije Čučuk Stana, ali to nije odgovarajuće tržište za te kolekcije. Nažalost, nisam mogla da nađem sponzore u Srbiji, već mi je po treći put Atlas banka iz Crne Gore izašla u susret.
Story: Šta očekujete od te revije?
- Već dugo se bavim ovim poslom i moja kreativna sujeta je zadovoljena. Sa kolekcijom Čučuk Stana iznenadila sam samu sebe jer sam uspela dobro da upakujem kolorit, što sam ranije smatrala svojom slabom tačkom. Moji motivi sada su isključivo komercijalni i volela bih da, recimo, neko otkupi čitavu moju kolekciju i naruči po pet primeraka svakog komada garderobe u nekoliko veličina.
Story: Spadate u kreatore koji su imali uspeha i u inostranstvu, ali time se malo hvalite. Zbog čega?
- Kreatori u našoj zemlji uglavnom se igraju mode i velikog posla, a kada neko zaista uspe poput Roksande Ilinčić ili Ane Šekularac, nema potrebu da ide okolo i time se hvali. Meni je reviju u Njujorku otvorio Džef Bridžis, ali nikada to nisam potencirala jer on nije došao zbog mene, već moje prijateljice. Imala sam Fashion Room u Rimu i u Italiji znaju za mene, ali daleko od toga da padaju u nesvest na pomen moga imena. Posle dvadeset i pet godina rada, najvažnije mi je to što dame od osamnaest do sedamdeset godina dolaze u moju radnju i kupuju, iako su u međuvremenu veliki svetski brendovi došli na naše tržište.
Story: Nedavno je završena velika akcija našeg magazina Story Dizajnerski mesec, u okviru koje ste kreirali helanke za Jovanu Janković.
- Odazvala sam se pozivu za taj projekat, zato što volim Story. To kažem bez ikakve potrebe za laskanjem jer uvek govorim istinu, ma koliko ona surovo zvučala. Mnogi ljudi su me pitali koliko para sam uzela za taj posao i ne veruju mi kada kažem da sam to uradila iz zadovoljstva. Dobila sam bezbroj mejlova od dama koje su se raspitivale o helankama koje sam kreirala za Jovanu Janković. To me je podstaklo da razmislim o otvaranju radnje sportske opreme.
Story: Kada ste pre dve godine prvi put boravili na Kubi, bili ste očarani tom zemljom i poželeli da tamo ostarite. Drži li vas još ta misao?
- I dalje želim da živim na Kubi. Tamo sam prvi put otišla 2007. godine na poziv njihovog Ministarstva kulture i održala četiri revije, a 2008. ponovo sam bila u toj karipskoj zemlji i imala tri revije. Poslednji moj odlazak obeležio je susret sa sinom Če Gevare, Kamilom, s kojim sam imala priliku da provedem jedno popodne. S obzirom na to da sam fascinirana likom i delom tog revolucionara koji je u isto vreme bio veliki buntovnik i romantik, to je za mene bila velika čast.
Story: Da li bi vaš idealni muškarac trebalo da bude poput Če Gevare, istovremeno buntovan i romantičan?
- Da, trebalo bi da bude toliko hrabar, obrazovan, pametan i romantičan.
Story: Vi ste najdugovečnija i jedna od najuspešnijih kreatorki u našoj zemlji. Jeste li se mnogo žrtvovali zbog posla?
- Žrtvovala sam vreme koje sam možda mogla da posvetim deci. Kada to sada analiziram, ne znam koliko bi ćerke i sin bili srećni pored nesrećne majke. Možda to nekom monstruozno zvuči, ali nisam žena koja će se udati i posvetiti samo mužu, porodici i deci. Daleko od toga kako mislim da žene koje tako žive nisu čarobne. Ipak, moja deca nisu mnogo izgubila jer su pored sebe imali zadovoljnu majku, a to što oni neke svoje propuste pripisuju mom odsustvu, samo govori o njihovim slabostima.
Story: Smatrate li da ste žrtvovali drugi brak sa Zoranom Rakočevićem?
- Ne, nas dvoje smo se venčali dok smo bili jako mladi. Imala sam dvadeset i osam godina, a on je četiri godina mlađi. Bili smo mnogo zaljubljeni, a onda smo porasli, ta zaljubljenost je prošla i uvideli smo razlike u karakterima. Posle dvadeset godina koliko smo proveli zajedno, shvatili smo da smo postali potpuno različiti i kako je bolje da se raziđemo. Tim brakom niko ništa nije izgubio, već smo oboje dobili dvoje divne dece i jedan fantastičan životni period.
Story: Jeste li kasnije razmišljali o tome da se ponovo udate?
- Ne, iako bi to moje najbolje prijateljice Buba, Bojana, Ratka i Vesna jako volele. Njima je već godinama opsesija da me udaju i stalno nalaze za mene neke pacijente, zbog čega umirem od smeha. Međutim, tek nedavno sam ozbiljnije razmislila o njihovom predlogu. Ipak ulazim u ozbiljnije godine i bilo bi lepo da ih podelim s nekim partnerom, ali shvatila sam da posle ovoliko godina samačkog života ne bih mogla da živim u braku.
Story: Zar se ne plašite da starost provedete u samoći?
- Starost za mene ne znače bore oko očiju ili koža koja nije zategnuta, već stanje duha i zato smatram da nikada neću ostariti. Brak u ovim godinama doneo bi mi samo gomilu kompromisa, a ja s tim ne umem da živim. Ja sam žena od euforije i mogla bih da budem s nekim samo pod uslovom da se zaljubim i gorim u plamenu ljubavi. Kad već to nemam, bolje mi je da nemam nikoga, nego da sam s nekim samo da ne bih bila sama.
Story: Smatrate li da biste bolje prolazili kroz život da imate čvrstu mušku zaleđinu?
- Uvek su dvoje ljudi jači nego jedan. Ne mislim da život udvoje nije lep i da nije lepo ostariti s nekim, ali način na koji bih ja to volela, očigledno da ne postoji. Sigurno je da bi mi bilo lakše da sam se bavila kreativnim poslom, a imala partnera koji se bavi finansijama, ali to se nije desilo. Moj drugi suprug nije imao ta interesovanja, a nakon njega bila sam u vezi sa italijanskim rediteljem Valterom Lančelotijem koji je takođe umetnička duša. Međutim, velika mi je satisfakcija to što sam sve u životu postigla sopstvenim radom.
Story: Ko vam je najveća podrška?
- Činjenica da imam decu s kojom se čujem svakodnevno, zatim unuke i četiri predivne prijateljice, daje mi najveći vetar u leđa. Imam zaista divne drugarice, a mislim da prijatelji govore o tome kakav ste čovek.
Story: Da li vam je bilo teško da sami podignete troje dece?
- Ništa mi nije bilo teško jer sam bila zaljubljena. Imala sam muža koji mi je mnogo pomagao oko dece i bio divan otac čak i Elici koju sam dobila u prvom braku. Činjenica da sam bila voljena olakšavala mi je svaki posao, a decu nikada nisam shvatala kao teret, već kao nešto što sam žarko želela i ponosnom me čini istina da su svi plod velike ljubavi. Mnoge mlade žene danas se odlučuju za brak iz interesa i to je tragedija kada s nekim koga ne volite rađate decu.
Story: Je li vam nekada nedostajala ljubav od strane muškarca?
- Ne, jer sam u svom životu mnogo češće bila voljena, nego što sam volela. Zbog toga mi je najiskrenije žao jer je mnogo lepše osećanje kada nekoga voliš, nego kada si voljen.
Story: Koliko ste posvećeni unucima?
- Nisam klasična baka koja je od rođenja stalno sa svojim unucima. Nedavno mi je sin Miodrag otkrio da će, ako nekada bude imao ćerku, devojčici dati moje ime, a mlađa ćerka Milena na to mu je odgovorila: Samo nemoj da se nadaš da će da je čuva. I zaista, sama sam odgojila svoju decu, a s unucima samo mogu da se družim i igram jer verujem u poslovicu: Da su babe za malu decu, one bi ih i rađale. Jedino što želim jeste da dobijem jednu unučicu, što očekujem od svog sina.
Story: Vaša najstarija ćerka Elena Karić bila je veoma mlada kada se udala za bivšeg fudbalera Peđu Mijatovića, kao što ste se i vi svojevremeno mladi udali za njenog oca. Mislite li da je sledila vaš primer?
- Očigledno je da se sudbina prenosi s kolena na koleno. Moja mama je imala trideset i devet godina kada se rodila Elica, a ja četrdeset i dve kad se rodio moj najstariji unuk Luka. Bila sam protiv da se ona uda tako mlada pošto sam znala šta to nosi sa sobom. Međutim, kada naši naslednici prestanu da budu deca, oni više ne slušaju roditelje, već svoje srce.
Story: Mislite li da žene koje se rano udaju postupaju mudro?
- Ne mislim da su to mudre odluke i zato mlađu ćerku Milenu savetujem drugačije. Na sreću, ona deli moje mišljenje. Žene, naročito danas kada nema jasno podeljenih uloga u porodici, moraju pre svega da se ostvare u poslu, a onda da se udaju.
Story: Četrnaestogodišnji Andrea, sin vaše ćerke Elene i bivšeg zeta Peđe Mijatovića, nedavno je preminuo. Kako se s tim nosite?
- To nije događaj za prepričavanje i opisivanje, a ja sam u čitavoj priči samo baka. Najveći gubitak ipak su podneli roditelji Peđa i Elica, kojima je sigurno najgore, kao i Luka i njegovi staratelji Rafael i Maruha Servera u Španiji koji su ga čuvali i bili vezani za njega. Međutim, desilo se šta se desilo, život ide dalje i moramo da znamo da sve što se u životu desi ima svoj razlog. Bog uvek zna šta čini i zašto. Nadam se i žarko želim da budućnost i Peđi i Eleni donese mnogo lepih momenata i da će se s ovim događajem završiti sve ružno što je moglo da im se desi u životu.
Story: Koliko je vama sve to bilo bolno?
- Kako može da vam bude dok gledate svoje dete kako pati? Ja uvek polazim od toga. Bilo bi nekorektno kada bih drugačije pričala o toj situaciji. Gledala sam svoje dete kako strašno pati, a bol mog deteta je za mene trostruka bol.
Story: Jeste li poslednjih godina odlazili da vidite Andrea?
- Nismo bili u kontaktu poslednjih godina zato što on je bio kod jedne divne porodice u Valensiji. Sticajem okolnosti, Peđa ga je najčešće posećivao jer živi u Španiji pa je mogao i najviše da bude s njim.
Story: A ranije?
- Ranije sam ga, naravno, češće viđala, tačnije kad god sam mogla i kada mi je slobodno vreme to dozvoljavalo.
Story: Koliko je rođenje unuka sa celebralnom paralizom promenilo vaš život?
- Ne bih da pričam o tome. Andrej nije rođen bolestan, već je njegova bolest nastala usled greške lekara na porođaju.
Story: I pored gubitka koji vam se dogodio i dalje ste puni života. Odakle crpete toliku pozitivnu energiju?
- Kada sam izgubila tatu koji je bio najvažnija osoba u mom životu posle dece, potom za godinu dana i mamu, a u međuvremenu desile su mi se i neke druge ružne stvari, naučila sam da je život pun lepih i ružnih događaja i da tako moram da ga živim. Život je borba i ako ga tako shvatite, neće vam biti teško da posle svakog poraza krenete dalje, a da nakon neke pobede ne očekujete da će svi naredni događaji u vašem životu biti srećni. Kada na tako ispravan način postavite stvari, onda ma kako vaš šibali životni vetrovi, znate da krčite sebi put i idete dalje.
Story: Iako ste imali ugovor o zakupu preduzeća Jugoeksport na deset godina, nedavno ste ipak napustili taj posao. Mnogo se pisalo o prekidu te saradnje, šta je prava istina?
- Objavljivane su različite izmišljotine o tome, a jedna od njih bila je da sam za zakup lokala plaćala 30.000 dinara godišnje, a ja sam za to morala da izdvajam od 600.000 do 800.000 dinara mesečno. Uložila sam novac da bih renovirala lokal u Novom Sadu koji je sada prodat za 600.000 evra, od magacina koji je bio kao šupa napravila sam komforan poslovni prostor i pokrenula proizvodnju. Međutim, nekome odgovara da Srbija bude zemlja trgovine, a ne proizvodnje, što je potpuno pogrešno. To što sam otišla odatle, nije zato što sam se uplašila Agencije za privatizaciju jer sam tamo mogla da ostanem još godinama i da se tužim, već sam izašla zato što smatram da je taj posao za mene bio pogrešan. Vratila sam se svom prvobitnom konceptu, a to je da pravim unikatne modele ili one u jako malim serijama, a na sudu ću, nadam se, moći da povratim uloženi novac.
Ivana Nikolić
