Posle četiri godine, popularni domaći rok sastav Van Gogh je pre manje od mesec dana objavio novi, deveti album pod nazivom Neumeren u svemu. Tim povodom prvi čovek ovog benda, Zvonimir Đukić Đule (50), sa širokim osmehom i prepoznatljivim manirima otvoreno govori o tome u čemu je on neumeren, šta ga je naučilo odrastanje na ulici, koja od tih saznanja prepoznaje u svom sinu Simonu (16) i zbog čega plače od smeha kada gleda film sa tri godine starijim bratom Ljubom. Jedan od živih predstavnika prepoznatljivog beogradskog duha i suprug Julije, žene s kojom je u dugogodišnjem braku, priznaje kakve ljude poštuje, a ko su oni prema kojima nije tolerantan, opisuje zašto je rokenrol jedna velika disciplina i komentariše kako postiže da mu srce uvek bude puno.
Story: Prethodni put smo za naš magazin razgovarali pre skoro godinu dana. U međuvremenu ste napunili 50 godina, snimili album, putovali... Šta još?
- Kada je reč o godinama, zaokružio sam jednu priču. Prešao sam na drugu stranu fudbalskog terena i sada mi predstoji biološko drugo poluvreme. Nemam na leđima nikakvo breme, a moje kvalitetno umetničko seme i dalje klija. Bend je na okupu i ideja o Vang Goghu nikad nije bila ambicioznija i slađa. Nismo vezani u čvor i luđi smo nego ikad. Ne ide to u skladu s našim godinama, ali baš nas briga. Kada bih godinu iza nas pohvalio, možda bih neke od zamisli koje sam namenio za ovu pokvario. Ako bih je kudio, onda bih možda nešto bez veze i naslutio. Vi znate da sam ja jedan potpuno normalan čovek koji živi život na zemlji i ne leti. Kalendar i sat, što se mene tiče, ne moraju ni da postoje. Nije mi je žao što godine prolaze, radujem se onima koje su pred nama.
Story: Često ste van zemlje, putujete li avanturistički ili isključivo poslovno? Zadovoljavate li na tim putovanjima svoju umetničku razmaženost obilaskom nekih specifičnih destinacija?
- Život me je naveo na točkove. Ako stojim u mestu, imam osećaj kao da ne postojim, i u kreativnom i u fizičkom smislu. Na putovanjima uvek hoću više od prostora na kome se trenutno nalazim. Ako zbog posla nemam obavezu da putujem, onda suludo sednem u kola, voz, autobus i negde otputujem. Volim da obiđem Đavolju varoš i Resavsku pećinu. Lepa je ova naša zemlja. Jadna, tužna, napaćena i zapostavljena, ali je divna. Dole žive neki dobri ljudi, domaćini koji su za veliko poštovanje. Oni će vas primiti da kod njih prespavate, a nikad vas ranije nisu videli. Ponudiće vas da popijete i pojedete, a niste mu iz oka ispali. E, to su ljudi koje cenim, volim i poštujem. Pokreću me osobe kojima nije strano da kažu izvini ili bravo.
Story: A ko su oni koji vam nisu simpatični?
- Volim dodir sa ljudima, ali primećujem da sam u svom gradu postao kvalitetno asocijalan. Smetaju mi nekulturni i bahati pojedinci bez manira. Gotivim harmoniju, na primer kada komšija pita kako ste ili se ja ponudim da im kupim hleb. Nije to old school, to je jedan pasvord koji treba da postoji u svakom vremenu. Ne trpim nadmene i napucane egocentrike.
Story: Koliko članovi vaše porodice, pre svega supruga Julija imaju razumevanja za način života koji vodi umetnik poput vas i na koji način ste postigli da izgradite odnos koji se temlji na poverenju?
- Porodica vam daje taj osećaj izuzetnosti koji čini da možete da učinite sve i da vam ništa nije teško. Ljubav ti daje krila da sa svojom voljenom osobom imaš mogućnost razmene energije gde god da se nalaziš. Međutim, ne smeš da dozvoliš da ti ta ljubav dira krila, jer si onda hendikepiran. Ukoliko letiš na visini koju si sam odabrao, tada je let prijatan.
Story: Pijete čaj, ne pušite... Je li reč o zdravom načinu života?
- Sve krajnosti koje sam za prvo poluvreme spomenute životne utakmice dotakao, zauzele su svoje mesto tamo gde i treba. Nečeg sam se zasitio, od nečega sam umoran, ali eto... Sada mi se dopada da ne pušim, pijem čaj, trčim i treniram. Ko zna... Ako mi bude prijalo, možda ću sutra popušiti 17 pakli cigareta i popiti flašu nekog burbona. Radim sve kako mi dođe i kada mi dođe.
Story: Šta konkretno trenirate?
- Uglavnom treniram strogoću. Sam prema sebi, mentalno i fizički. Strogoća je jedna ozbiljna disciplina i kada bi se svako od nas njome pozabavio, postali bismo bolji jedni prema drugima. Još sam u tom nekom modu discipline. Mogu da se otrgnem vrlo lako, kao besan pas.
Story: Zar rokenrol i disciplina nisu u svađi?
- Rokenrol i jeste disciplina koja mnogima može da donese ozbiljan nauk. Kada bi se u svet politike malo ušetao rokenrol, videli biste kako bi taj sklop zakona i odluka bio u dobrom modu. Ne može ceo život da bude samo No, No i građanima ove zemlje niko više ne treba da pokazuje kažiprst na desnoj ruci. Umorna je Srbija od svakog No, No. Ovde ko god prođe i ima malo veći biceps, kaže: No, No, a u glavi ima miteser.
Story: Kada spominjete političare, kako ste se osećali kada su pokušavali da vas pridobiju i koliko se u vašem bendu govori o političkim temama?
- To su svakodnevne teme u našem kombiju. Opredeljenja su duboka osećanja, ali vredi probistriti koju reč o politici. Van Gogh je stvoren još 1986. godine, kada su mnogi današnji aktuelni političari bili u školskim klupama i bavili se nekim vizijama. Danas ima više japijevaca nego rokenrolera. U naše vreme, kada bi se na ulici pojavio japijevac, ista ta ulica ne bi ga pustila da pređe s jednog na drugi kraj. Negde bi se izgubio, pojeo bi ga neki haustor. Verujemo u poruke koje delimo sa ljudima i to je ono što može da oplemeni svakog od nas. Svaki politički pokušaj pridobijanja Van Gogha bio je odbijen. Bilo bi nelogično pronaći se u nekoj vrsti ideologije, kada si zapravo ti tvorac jedne koja je započeta sredinom osamdesetih.
Story: Opstaje li ta vaša ideologija?
- Ona nema rok trajanja, nije to jogurt ili konzerva. Naša ideologija ima doživotnu garanciju. Čak i posle naših života imaće neko postojanje. Muzika je vanvremenski proizvod.
Story: Kako ste zaobišli nuspojave koje takav načina života nosi - nespavanje, alkohol...?
- Nisam ništa mimoilazio ili izbegavao. Prolazio sam kroz grotlo, onako kako me je ono vuklo u sebe. Ta gravitacija pohotnosti verovatno me je i iskalila. Sigurno je da sam negde oštećen, što u srcu, što u glavi. Nemam polisu na život i takav sam kakav jesam. Prepun mana, ali i dobrih namera, optimistički raspoložen, sa prezirom prema neukusnim pesimistima.
Story: Negujete prepoznatljiv rok stil. Koliko vam je bitan način odevanja?
- Ova jakna na meni nikad neće biti zamenjen nijednim drugim komadom garderobe u mom ormanu. Jakna nije samo simbol teških nota i uzavrelog stiha, ona u sebi nosi znoj, vreme, zagrljaje nekih ljudi koji više nisu tu. To su tragovi... Ona nosi ožiljke i ja želim da oni budu uz mene, na meni i da ostanu unutar mene. Pogledajte druge pedesetogodišnjake, svi su bacili svoje kožnjake, nisu ih dali svojoj deci.
Story: Jedan roker verovatno nije običan tata. Mislite li da ste originalni i u očinskoj ulozi?
- Nisam uobičajen roditelj jer nema mašne i tašne u mom slučaju. Poznajem ulicu i pola škole završio sam upravo na asfaltu. I kada znaš zakon ulice, na primer da poštuješ starije, uvažavaš prednosti i opasnosti, paziš da se ne oklizneš na benzin ili ulje koje je neko prosuo, lakše ti je da detetu ukažeš na nešto. Verovatno sam zbog toga drugačiji od većine tinejdžerskih roditelja.
Story: Da li ste se baš zbog te ulične škole koju ste prošli plašili kako će se vaš sin Simon snaći u toj specifičnoj fazi odrastanja?
- Roditelj koji vam kaže da ne strahuje za svoje dete, sigurno je u nekom velikom problemu. Imam osećaj opreza, više nego strah da će uraditi nešto nepromišljeno. Ne želim da ga opterećujem strahovima jer dovoljno je život sam po sebi izložen i njima i iskušenjima. Verujem u njegove odluke, spremnost da se odupre i prihvati dobro. Konzument je muzike, pušta mi Dorse, Hendriksa, Iglse... On i njegovo društvo pozitivni su tragači. Ta deca videla su kako ne treba i sada grabe ka onome što treba.
Story: Ohrabruju li vas interesovanja koja pokazuje Simon?
- Raduje me što su se pojavila kvalitetna deca. Ono što me zapravo najviše raduje jeste to što postoji taj neki momenat u njegovom društvu koji podseća na moje vreme. Kada Simon sa društvom prođe kroz kraj, oni za sobom ostavljaju taj vihor ekipe, deluju kao ekipa. Neustrašivi su u svom pohodu da im neko ne otrgne ono što im u tim godinama pripada: brzinu, lepotu, viziju... Mnogo me raduje što su takvi.
Story: Imate li predstavu o tome koliko ste vi za to zaslužni?
- Roditelj ima do nekog momenta udela i ulazak u tinejdž doba je ta neka naplatna rampa, da vidimo šta smo imali. E, kad to prođe, logično je da svako od njih želi da raširi krila i bude mali-veliki čovek. Gledajući ih, priznajem da saznajem mnogo toga novog. Verujem da ćemo za nekoliko godina moj brat Ljuba i ja svirati sa Simonom u nekoj grupi ili biti gosti na koncertu njegovog benda. Ako ništa drugo, barem ćemo mu štimovati gitaru ili cepkati karte na ulazu u koncert.
Story: Rođeni brat kojeg spominjete svira u legendarnom Električnom orgazmu. Koliko često se viđate s njim i kako izgledaju vaši susreti?
- Od mog tri godine starijeg brata Ljube saznao sam dosta toga o životu. Sticaj okolnosti bio je takav da je iza nas mladost, ludost, odvojenost, putovanja po svetu i komunikacije telefonom, ali poslednjih godinu dana maltene smo nerazdvojni. Vidiš, nikada nismo pričali o tome da nešto zajedno uradimo u muzici. Ima tu još neke braće Đukić, recimo iz benda S vremena na vreme, pa bih voleo da svi zajedno nešto napravimo za muziku. Očigledno je da ćemo vreme koje je pred nama, brat i ja koristiti veoma kvalitetno. Sa Ljubom se uvek smejem. Umirem od smeha kada s njim gledam film, pogotovo neki horor, jer se on tada nestvarno plaši. Ja umirem od smeha, a on umire od straha. Među nama nikada nije bilo rivaliteta ili zavisti, to je daleko od nas.
Story: Govoreći o odnosu muzike i novca, nedavno ste izjavili: Džepovi su mi bili i puni i prazni, a srce uvek puno. Kako ste postizali to da uvek budete emotivno ispunjeni?
- Život nosi jedno neizvesno trenje. Ko je pametan da u toj jednostavnosti uživa punim plućima, doći će mu ono što želi da poseduje. Suština je da ne moraš po svaku cenu da radiš nešto kako bi napunio džep. Treba se baviti onim što te čini srećnim čovekom, ponosnim na svoje delo.
Story: Jeste li za album Neumeren u svemu pronašli inspiraciju u nečemu posebnom ili ste jednostavno ušli u studio i sve je krenulo samo od sebe?
- Sada sam pobegao od prozaičnog muško-ženskog odnosa. Sve pesme na ovom svetu su ljubavne, ali nijedna ljubav nije ista. Na ovom albumu nema tekstualnog tretiranja ljubavnog odnosa između muškarca i žene. Tu se govori o jednoj drugoj vrsti ljubavi koja može sve nas da održi i koja će nas možda tek održati u nekoj nameri da budemo normalni.
Story: Na omotu CD-a je fotografija na kojoj se vidi muška šaka čiji prsti umočeni u med simbolizuju pištolj, dok tu čovekovu ruku ujeda pčela. Koja se simbolika krije u tome?
- Prvo smo želeli da nam u budućnosti bude sve slatko kao med i da nam svi izazovi budi gusti kao med. Da se svaki ispaljeni metak pretvori u nešto. A pčelica je tu kao narodna radinost koja poziva na odgovornost. Mi jesmo neumereni, ali smo u toj svojoj neumerenosti skroz predani. Neću da budem odmeren u nečemu što mi predstavlja ful zadovoljstvo. Takvi smo. Kada si umeren, onda si u svemu umiren. A kada se umiriš, onda kao da ne postojiš. Kada pogledaš taj ujed pčele, dolazimo do toga da se mešaju krv i med, što generalno simbolizuje ovo podneblje.
Story: Početkom prethodne nedelje promovisali ste spot za singl Anđele moj brate, u kome se pojavljuje jedan od doajena srpskog glumišta...
- Čast nam je da je snagu tog teksta u spotu izneo naš glumački velikan, gospodin Petar Božović. On je sam po sebi jedna snaga i talas ljubavi. Pesma se bavi mišlju: Eh da mi je ovo iskustvo, a one godine... i Petar Božović tu se pojavljuje kao glasnogovornik jednog vremena koje je prošao. Divno je što smo naš kreativni komad podelili s njim i beskrajno smo mu zahvalni jer je izneo tu ulogu u spotu u kome se samo on pojavljuje.
