Život folk pevačice Goge Sekulić (36) poslednjih meseci neslućeno je poprimio obrise najteže životne drame, pošto joj je nakon venčanja 12. maja, u 41. godini, samo dva meseca kasnije, 14. jula na rukama preminuo suprug Igor Ramović, a s njegovim preranim odlaskom, nestali su i Gogini snovi o srećnom i porodičnom životu o kojem je oduvek maštala. I dok nadljudskim borbama pokušava da prebrodi crne dane, Goga je proterana iz stana u kojem je živela sa Igorom, a bivša svekrva Zorica Terzin iznosi optužbe da ju je pevačica i fizički napadala. Goga prvi put otvoreno govori koliko je bole neosnovani napadi roditelja njenog pokojnog supruga, ali i otkriva do sada nepoznate detalje svoje porodične drame.
Story: Kažu da vreme ne leči bol, već uči da živimo s njom. Da li se slažete s ovom tvrdnjom?
- Prošla su tri i po meseca od kada me je napustio suprug, ali bol za njim nikada neće proći. Ko nije doživeo ovakav gubitak, ne može ni da nasluti količinu tuge koja me prožima i rane koje će zavek ostati na duši. Ni najgorem neprijatelju ne bih poželela da proživi upola onoga kroz šta sam ja prošla u prethodnim mesecima. Imam godina da budem zrela osoba, ali uprkos tome, zahvaljujući pažnji koju sam uživala pre svega od mojih roditelja, bila sam jedno veliko dete, sve do tragedije koja me je zadesila i iz korena promenila moj život.
Story: Ko vam je bio najveća podrška u trenutku kada ste izgubili supruga?
- Moji roditelji. Znam da je i njima izuzetno teško zbog sudbine koja me je zadesila, uveravaju me kako moram da nastavim dalje. Pored njih, velika podrška mi je i sestra Aleksandra koja živi u Cirihu, kao i njen sin Nikola. Naša porodica drži se zajedno i zaista im hvala na svemu, ne znam šta bih i kako bih bez njih. Od kada se sve ovo desilo, uvek je neko od njih sa mnom i ne dozvoljavaju mi da sama zaspim. Svojim delima pokazali su se i ljudi koji su još jednom potvrdili zbog čega važe za moje velike prijatelje.
Story: Samo dva meseca nakon svadbenog veselja, svog muža ispratili ste na večni počinak. Da li ste ogorčeni na svoju sudbinu?
- Svesna sam toga da delujem bahato i odajem utisak žene harambaše. Uvek sam bila i hrabra i samostalna, što je plašilo mnoge muškarce. Ipak, ja sam veoma emotivna osoba i bila sam veliki sanjar, a često i odlutam u svojim mislima. Od kada me je Igor napustio, pitala sam se zašto se sve to desilo, zašto baš mom mužu... Veliki sam vernik, znam mnoge ljude koji su se takođe susreli sa velikim gubitkom i potom izgubili veru, ali ja nisam. Odgovor nisam dobila, a svi mi kažu da će vreme pokazati kako se sve ovo nije desilo slučajno.
Story: Kako ste shvatili tu poruku?
- Pa kažu mi da to nije moja, već Igorova sudbina, ali i da se nisam slučajno baš ja pojavila u njegovom životu... Možda mu je Bog dodelio mene da ga s ljubavlju ispratim. Tako je i bilo...
Story: Sećate li se trenutka kada ste saznali da je Igor bolestan?
- Prošlo je deset dana od svadbe. Bili smo presrećni jer je Igor dobio američku vizu. Kupili smo karte da idemo u Majami, Las Vegas i planirali smo da tamo ostanemo mesec dana. Zbog svih planova koji su bili pred nama, odložila sam i poslovne aranžmane jedva čekajući trenutak kada ćemo započeti naš zajednički život. Međutim, vrlo brzo život nas je demantovao jer je Igor počeo da se žali na bolove u stomaku, a kada je otišao kod doktora, dijagnostikovan mu je stomačni virus i propisana odgovarajuća terapija. Kada sam videla da mu ne pomažu ni injekcije i da se savija od bolova, odlučila sam da potražimo mišljenje još nekog lekara pa sam mu zakazala ultrazvučni pregled. Igor se u početku opirao, ali pošto su bolovi bili sve veći i učestaliji, odlučio je da me posluša. Na ultrazvuku doktor je uvideo ozbiljne zdravstvene probleme i odmah nas je uputio na dalje preglede ne želeći da nam saopšti tačnu dijagnozu. Od tog trenutka počela je prava agonija, bili smo kod najboljih medicinskih stručnjaka i Igoru je pronađen karcinom, tačnije metastaza na jetri koja se proširila na pankreas. Suprug mi je naredio da nikome ne govorimo o njegovoj bolesti. Iako sam se protivila njegovoj želji, morala sam da je ispoštujem. Do poslednjeg trenutka verovala sam u Igorovo ozdravljenje. Pregledi u Beogradu trajali su tri nedelje i nakon biopsije, doktori su nam rekli da nema nade za neki boljitak.
Story: Kako ste reagovali u tom trenutku?
- Nismo želeli da odustanemo, već smo istog trenutka odlučili da lečenje nastavimo u inostranstvu, na jednoj od najboljih klinika u Nemačkoj, u Hajdelbergu. I tamo nas je sačekao komentar doktora kako je Igor zakasnio. Nisam želela da odustanem niti da se pomirim sa crnom sudbinom i potrudila sam se da mu se obezbedi vrhunska nega. Ipak, polako je posustajao, a zbog nepodnošljivih bolova počeo je da prima i morfijum. Konstantno sam bila uz njega, a odvajala sam se samo na pet sati kada sam odlazila u hotel.
Story: Poznato je da su lečenja u inostranstvo i te kako skupa?
- Pa retko ko se seti da mi postavi ovo pitanje jer svi podrazumevaju da kao narodna pevačica imam dovoljno finansijskih sredstava. Ipak, pošto se sve desilo posle venčanja za koje smo se potrudili da zaista izgleda glamurozno, nakon isplaniranog medenog meseca i plaćenog puta, nismo bili u zavidnoj materijalnoj situaciji. Bila su nam potrebna sredstva za bolnicu, lekove, hemoterapiju, hotel u kom sam bila smeštena... Zajednički smo se dogovorili da pozajmimo pare od naših prijatelja i da im sve vratimo čim prodamo stan u Sarajevskoj u kojem smo zajedno živeli. Uspeli smo da sakupimo 25.000 evra.
Story: Kako ste se osećali tokom dana koje ste proveli u Nemačkoj?
- Bespomoćno! Gledala sam ga iz dana u dan kako trpi bolove, a ja nisam mogla da mu pomognem. Suzdržavala sam se da zaplačem i nijednom to nisam uradila pred njim. Kada mi je bilo istinski teško i nisam mogla da zaustavim bol koji me je obuzimao, izlazila sam na terasu, ispred bolnice, samo da me on ne vidi kako plačem. Ako bih dobila napade panike, ulazila sam kod doktora i molila ga da mu obezbedi sve najbolje. U jednom stadijumu bolesti, više nije bio sposoban da ide sam do toaleta, a dešavalo sa da nije mogao ni da sačeka medicinske sestre i tu sam mu onda ja pomagala. Potpuno sam živela i postojala samo zbog njega. Iščekivala sam trenutak da mu se stanje stabilizuje i da ga prebacim u Švajcarsku, čija sam državljanka. Želela sam da ostane živ, pa makar ga negovala kao biljku.
Story: Kako su izgledali vaši poslednji zajednički trenuci?
- Pozvali su me jednog jutra i saopštili da hitno dođem u bolnicu. Rečeno mi je kako je hemoterapija završena, ali da mom mužu više nema pomoći i da će umreti u toku dana. Bio je to najstrašniji i najbespomoćniji osećaj, gledate voljenu osobu i znate da će vas uskoro napustiti. Igor je na licu imao masku za kiseonik, nije mogao da govori i nemoćno me je gledao. U prvim trenucima zanemela sam od straha i samo sam ga držala za ruku. Doktori su me savetovali da mu pričam, i pričala sam koliko ga volim, koliko me je promenio, kako je jedini muškarac kraj kojeg sam se osećala kao žena, bio je moje sve, promenio je moj život iz korena i umesto da na svadbenom putovanju kujemo porodične planove, sada se opraštamo na bolničkoj postelji. Moje reči prekidali su stisci njegove ruke i tužan pogled. Držeći me za ruku, iskrvario je na smrt u 20.50 časova.
Story: Iako ste se u najtežim trenucima poneli kao istinska heroina, vaša porodična agonija samo se produbila...
- Za sve vreme koliko se borio sa bolešću, ni u jednom trenutku nismo imali pomoć njegovih roditelja. Majka ga je samo jednom posetila dok smo bili u Nemačkoj, a on se i tada pitao zbog čega je došla i zašto nije u Beogradu jer je molio da mu pomogne prodajom stana njegove bake u kojem smo zajedno živeli. Plan je bio da se jednim delom novca pokriju troškovi lečenja, a da se drugi deo iskoristi za eventualni odlazak u Švajcarsku i nastavak lečenja. Ipak, videlo se da sa majkom koliko- toliko ima bolji odnos nego sa ocem koji nijednim gestom nije pokazao da mu je stalo do sina. Nakon Igorove smrti, po dolasku u Beograd obratila sam im se za pomoć jer nisam mogla još i sahranu da izorganizujem. Na kraju im je moj otac pomogao da pronađu adekvatno mesto za Igorov grob kako ne bi bio sahranjen u organizaciji grada i da im se smanje troškovi sahrane.
Story: Kada su nastali problemi sa Igorovim roditeljima, tačnije majkom?
- Nakon četrdesetodnevnog pomena, jednog dana pitala sam je gde je stavila moju torbu i nakit, tačnije burmu. Bila sam zajedno sa svojom sestrom od tetke kada mi je saopštila da ih je prodala. Osećala sam se kao da sam ponovo izgubila Igora. Zapitala sam se zašto je meni sve ovo potrebno? Rekla mi je da će to platiti, ali ja sam joj poručila da naše burme nemaju cenu. Zanimalo me da li je stvarno bilo potrebno da prodaju burme? Hvale se velikom kolekcijom umetničkih slika, pa zašto ih onda, kada je bio potreban novac za lečenje njihovog sina, nisu prodavali upola cene. Pravi roditelji treba da su spremni na sve kada je reč o deci. Ali, očigledno je da nas ima raznih.
Story: Ubrzo ste i izbačeni iz stana u Sarajevskoj gde ste živeli sa Igorom?
- Tog 26. avgusta osećala sam se loše i varirao mi je pritisak, pa sam otišla da prenoćim kod svojih roditelja, a kada sam se vratila 27. avgusta, vrata su bila obijena i brava promenjena. Ja ne želim taj stan, meni tuđe ne treba, hoću samo da se ispoštuju ljudi koji su meni i Igoru pozajmili sredstva za troškove lečenja. Da sam želela da se udam za milionera, to bi se davno desilo i sada bih živele negde na Ciriškom jezeru. Potražila sam pomoć suda, privremena mera je određena, ali ona i njen advokat gluvi su na tu odluku, pa sama ja tako već dva meseca van tog stana. Posumnjala sam da mi se sada nešto radi iza leđa jer je način na koji mi je otet stan krajnje drzak i bezobrazan.
Story: Šta vas najviše boli?
- Nakon svega što me je zadesilo, na kraju sam izgubila i uspomene na svoju ljubav. Odvojena sam od svojih stvari, stvari mog pokojnog muža, naših zajedničkih uspomena. Trebalo bi da se u narednom periodu vratim u stan i vidim šta će me sačekati. Čujem da je prijavljena i krađa nekih slika, ali tek pošto je promenjena brava.
Story: Da li je tačno kako ste se fizički obračunali sa svojom svekrvom?
- Takve priče nisu realne jer da je stvarno došlo do nekog nasrtaja, zašto me nije prijavila policiji. Postoje načini na koje je mogla da me prijavi da je to zaista istina.
Story: Kakav je Igor imao odnos sa roditeljima?
- Nikada nisam želela da previše ulazim u njihov odnos niti da se preterano raspitujem. On je dete razvedenih roditelja i odrastao je sa svojom bakom. Mnogo je patio što nema dobre odnose sa roditeljima. Tokom 18 godina koliko je živeo u Londonu, majku je video četiri puta, a oca nijednom. Kada smo počeli da živimo zajedno, uvek sam se trudila da ih ispoštujem na svim porodičnim slavljima. Neki roditelji ne zaslužuju svoju decu. Svakodnevno na groblju viđam majke koje su izgubile svoju decu, samo nema majke mog Igora.
Story: Mnogi su komentarisali da ste udajom za Igora želeli i finansijski da se obezbedite?
- Gde da se udomim? Kod koga? Imam sve što mi je potrebno! Isključivo sam pratila svoje srce i emocije, samo Bog, Igor i ja znamo istinu. Nažalost, moj svedok nije živ, ali mogu mirno da spavam. Meni više ništa ne treba. Igor je prvi muškarac kraj kog sam poželela da ostarim, kraj njega sam se prvi put osećala kao žena i prvi put sam otkrila neku drugu stranu svoje ličnosti.
Story: Da li vam je žao što niste ostali u drugom stanju?
- Veoma. Igor je hteo da odmah zatrudnim, ali nismo bili u situaciji. Bio je bez posla, a po povratku iz Londona imao je poslovnih problema. Živeli smo u stanu njegove bake i od mojih nastupa. Mi smo se istinski voleli.
Story: Plašite li se da nećete ponovo voleti?
- Zaista sada ne mogu da razmišljam na ovu temu! Izvinite, ali ne mogu toliko daleko da projektujem svoju budućnost. Želim da se ostvarim kao majka, ali biće veoma teško da neko učini da se ponovo osetim voljenom. Ne bih više govorila o tome, ne želim da čačkam sudbinu, a ni da od svog života pravim cirkus. Nazad ne mogu, ali moram da smognem snage i nastavim napred čuvajući uspomenu na Igora.
Razgovarao: Danilo Mašojević
