Još otkako je od malih nogu shvatila kako mora sama da se bori za svoju sreću i krene putem koji nije bio nimalo lak, slavna glumica Mira Banjac (84) kroz život je koračala polako, ali sigurnim koracima. Uprkos teškom detinjstvu obeleženom odvajanjem od majke i oca koji je otišao u Ameriku kada je imala svega četiri godine i nikada se nije vratio, ova umetnica uporno je hrlila ka ostvarenju svog sna. Zahvaljujući svojoj otresitosti i spremnosti na improvizaciju on je davne 1947. počeo da se ostvaruje kada je profesor Jurij Rakitin u devojčici sa maramom na glavi i izlizanim cokulama prepoznao ono nešto. Paralelno sa uspešnom karijerom koju su obeležile brojne uloge, uglavnom jakih žena iz naroda, strpljivo je gradila odnos sa sinom, TV snimateljem Branom Jovanovićem (60) koji joj je, kako kaže, veliki prijatelj. Jedna od najvoljenijih domaćih glumica pričala nam je i zbog čega nikada nije bila rob slave, kako se pomirila sa starošću i onim što ona nosi, ali i evocirala sećanja na glumačke velikane Zorana Radmilovića i Batu Stojkovića.
Story: Pripala vam je čast da novim filmom Mamaroš otvorite 42. SOFEST u Sopotu 2. jula. Kakva je vaša uloga?
- Prvi put ću videti film u celosti, a radili smo ga tri godine jer se snimao u Beogradu, Budimpešti i Njujorku. U pitanju je intimna priča samog reditelja Momčila Mrdakovića pretočena u odličan filmski scenario. Radi se o odnosu neodlučnog sina koga igra Bogdan Diklić, sa majkom, jakom ženom koju ja igram, a koja gura napred sve u njegovom životu. Za vreme bombardovanja sin koji je stariji čovek i inženjer bez posla dobija zelenu kartu za odlazak u Ameriku, ali on neće da ide bez majke, a ona ne može da dobije vizu. I tu kreću razne peripetije i pokušaji da se do nje dođe drugim kanalima. Kada konačno stignu u obećanu zemlju kod jednog prijatelja, počinju novi neizvesni dani jer se ni on tamo nije uklopio, tako da majka Mara počinje da se snalazi za obojicu, ali na kraju ipak svi ostaju u Americi.
Story: Ta zemlja za vas ima i određeno intimno značenje jer je vaš otac Teo bio Amerikanac.
- Da, ali to je čovek koga nikada nisam upoznala. Imala sam četiri godine kada se vratio u Ameriku i više ga nikada nisam videla. Nemam odnos prema njemu, osim što osećam veliki otpor prema Americi i njihovom jeziku. Odrasla sam sa bakom i tetkom koje su došle iz Detroita i tu lažnu Ameriku koju su naši ljudi doneli u Jugoslaviju teško sam podnela u detinjstvu.
Story: Baš kao i lik Mare koju tumačite u filmu, i vi ste se kroz život borili sami kao jaka žena i majka.
- Jesam. Možda u tome leži moja snaga da mogu i u ovim godinama da je izguram i pretočim u jedan stilski lik.
Story: Uvek rado kažete da sa sinom Branom imate prijateljski odnos. Kako ste to uspeli?
- On je odmalena bio samo uz mene, tako da je to i normalno. Na najbolji način morala sam da se snalazim da moj sin odraste i čvrsto stane na svoj noge. Da ne budem ja taj neko ko će vući za sve. I nisam to bila u životu, što se njega tiče. On je imao svoj poziv, gurao je svoj život, a ja svoj. Nas dvoje negujemo zdrav odnos majke i sina, iako možda malo staromodan. Moj sin se brzo zatvorio kada je nežnost u pitanju i nikada to nije voleo ni kao dečak, a kamoli posle, ali sada odrastamo kao dva dobra čoveka. (Smeh)
Story: Pošto je on TV snimatelj, volite li da radite zajedno?
- Ne. Nijedno od nas to ne voli. Nismo mnogo ni radili zajedno i mislim da je to dobro.
Story: Ljudi vas doživljavaju kao svoju, Miru iz naroda, a ne kao nedodirljivu glumicu. Da li ste svesni koliko vas ljudi vole?
- To je zato što sam shvatila da je publika neko od koga ja jedem hleb. Uvek sam govorila da sam bila udvarač svojoj publici, a suština je u tome da je veoma poštujem, gde god se ona nalazila. Onaj ko plati i ko dođe da vas vidi, zalužuje najbolje, i to uvek.
Story: Jeste li mogli da naslutite kako će vaša karijera trajati sve ove godine i da ćete raditi i u devetoj deceniji?
- Ne, a nisam o tome ni razmišljala. Jednostavno, znala sam samo da je to moj jedini put i po njemu sam se valjala kako me je nosila situacija. Na sreću, nije bilo velikih padova i užasa.
Story: Kako sada gledate na vreme kada ste se daleke 1947. godine uprkos teškom životu zaputili iz Erdevika za Novi Sad na audiciju za glumačku školu?
- Mislim da je to nešto bilo u meni od rođenja. To što je postojala jedna takva škola bio je samo znak, a ja sam bila dovoljno drska da poverujem kako nešto mogu. Valjda ta vera gura čoveka da ostvari ono što želi. To siromašno vreme bilo je i lepo jer nas je teralo da budemo ozbiljni, da budemo ljudi i da se oslanjamo samo na svoje snage.
Story: Iako je profesija nosila ogromnu neizvesnost, vaša majka od koje ste u detinjstvu bili odvojeni, podržala vas je u tom izboru.
- Jeste, moja majka je stala iza mene u to jedno nesigurno vreme, kada je zanimanje glumca nosilo neizvesnu egzistenciju, ali ona je verovala u moju veru. Nažalost, preminula je veoma rano i nije doživela da me vidi na televiziji i na filmu, jedino u pozorištu kada sam bila samo mali početnik. I to je moja velika tuga.
Story: Kako vam je pošlo za rukom da ne postanete rob popularnosti, već da svoj posao radite uvek iz duše?
- Ne znam ni sama, ali mislim kako nisam predodređena da budem taj tip osobe. Možda i zbog svog okruženja i prijatelja koji su bili pametni i jednostavni ljudi od kojih sam mnogo učila. Trudila sam se da se družim sa onima koji su bili stabilne ličnosti, a i po prirodi nisam predodređena za neki spektakularan život i veliki glamur. Sasvim sam mirno i lepo, u svojoj jednostavnosti i nekom, kako ja kažem, malom životu, završila svoju karijeru.
Story: Kako uspevate da budete u formi i prkosite godinama?
- Na vreme sam se sporazumela sa svojim godinama i starošću. Ne smete da trčite ispred nje, ali ni da zaostajete. Treba da idete ukorak sa principima koje ona nalaže. (Smeh) Možda mi je Bog dao da imam takvo rezonovanje, ali nisam previše nesrećna i ne osećam starost kao muku, prilagođavam se životu i pokušavam da me ne iznenadi sve što dolazi, da shvatam kako je to posledica godina koje idu napred.
Story: Da li još rado kuvate i odlazite na riblju pijacu u Novom Sadu?
- Kako da ne, svakog dana i uživam u tom porodičnom ritualu.
Story: Početkom maja bilo je 80 godina od rođenja vašeg kolege i prijatelja Zorana Radmilovića s kojim ste puno radili i družili se. Kakav je on bio čovek i kako ga se sećate?
- Pre svega, ceo ansambl Ateljea 212 u vreme kad sam ja bila tamo, bio je jedna božanstvena porodica. To su bili sjajni ljudi, ne znam koga bih pre izdvojila, od Taška Načića, Baje Bačića, Ljube Moljca, Ruže Sokić, Seke Sablić, Zorana Radmilovića, Bate Stojkovića… A Mira Trailović nas je nekako držala kao porodicu. Sa Batom sam mnogo igrala, uglavnom njegovu ženu, tako da je bilo normalno što smo se i privatno sprijateljili. A Zoran Radmilović bio je jedna posebna ličnost jer nije voleo mnogo da se otvara. Nasuprot bogatstvu i radosti duha, kao i velikom talentu na sceni, u privatnom životu bio je mnogo skromniji i plašljiviji.
Story: Igrom sudbine, s njim ste, kao i sa Batom Stojkovićem, igrali u njihovim poslednjim predstavama posle kojih su ubrzo preminuli...
- Jesam, nažalost, i to je velika tuga. Volela bih to da zaboravim, ali je nemoguće. To je više od uspomene, a ispraćaj tih ljudi jeste nešto što će obeležiti moju karijeru. Tako sam igrala na sceni i s Ljubom Tadićem i Brankom Plešom u predstavi Karolina Nojber, i oni su posle toga vrlo brzo otišli. Izgleda da mi je bilo sudbinski predodređeno da budem na sceni s ljudima koji su odlazili…
Story: Imate li nekih želja u ovim godinama?
- Ne. Svakog jutra kada ustanem kažem: Bože, hvala ti što sam na dve noge i što sam zdrava! Pokušavam da mi u jednostavnim stvarima bude lepo.
Razgovarala: Jelena Kulović
