Uoči velikog koncerta koji će biti održan 22. juna na Kalemegdanu, ispod brda za razmišljanje, Momčilo Bajagić Bajaga (53), najpopularniji pesnik urbanog Beograda i roker bez čijih su pesama nezamisliva i najnarodskija veselja, priznaje da se sa setom seća vremena kada je upoznao suprugu Emiliju i svirao s društvom na zemunskom keju, ali i da se nikada ne bi menjao sa nekim dvadesetogodišnjakom. Zadovoljan onim što je postigao, neopterećen kultom mladosti i trendovima koje diktira moderno rijaliti društvo, popularni muzičar srećan je što je svojoj deci, dvadesettrogodišnjem Marku i petnaestogodišnjoj Anđeli, omogućio da upoznaju različite aspekte života i budu sposobni da sami donose važne odluke o sopstvenoj budućnosti.
Album Daljina, dim i prašina ima veoma nostalgičnu notu, a pojedine pesme su autobiografske. Jeste li sada u godinama kada je neophodno da se čovek osvrne unazad i sumira život? Koliko ste zadovoljni onim što ste do sada postigli?
- Možda nije baš trenutak da se sumira život, ali svakako jeste da se osvrne. Kad pređe pet banki, čovek mora da pogleda unazad na ono šta je radio. Na ovom albumu imam dve pesme blago setne prema prošlim vremenima. Stari put za Novi Sad govori o mestu na zemunskom keju gde sam naučio da sviram gitaru. Tu sam proveo mnogo vremena od kraja osnovne škole, tokom srednje i na početku fakulteta, pre nego što sam počeo da sviram sa Ribljom čorbom. Tu smo se okupljali i svirali, dolazila su braća Džo koje pominjem u pesmi, koji su tada već imali bend, i danas čuveni gitarista Miroslav Tadić i mnogi drugi… Druga pesma Daljina, dim i prašina jeste neka vrsta rekapitulacije i počinje rečima: Mislio sam idem negde, a sada vidim, išao sam ukrug; mislio sam nisam dužan, a sad vidim imam neki dug. To je nešto što čovek valjda mora da pomisli jer niko ko je sasvim normalan ne može da kaže da je bio super sve vreme. Sad mogu da prepoznam neke stvari u kojima sam grešio u životu, ne mislim na konkretne događaje, nego generalno. Ipak, to je neka pozitivna seta, a ne bedak, žal za mladošću. Nisam u fazonu da bih se menjao, da bih hteo da budem mlađi. Kad kreneš da kopaš po svojim sećanjima i osećanjima, emocije se pojave i u muzici i mislim da je to naš glavni adut. Danas puno ljudi zna da napravi pesmu i napiše tekst, naročito imamo puno dobrih pevača, svirača i producenata, jedino nekako nedostaju emocije u pesama. Prava količina osećanja pravi razliku među pesmama koje ljudi vole i onih koje ne vole.
Tajna vitalnosti je, kažu, sačuvati dete u sebi. Koliko ste danas daleko od tog dečaka s gitarom koji svira s društvom kod bioskopa Jugoslavija?
- Mislim da nisam daleko, sem po godinama. Još me raduju iste te stvari: volim kad napravim dobru pesmu, uživam kad sviram, a kad ne bi bilo tako, verovatno bih se bavio nečim drugim. Nipošto ne bih hteo da budem nekorektan prema muzici koja je uvek u životu bila korektna prema meni. Moja ljubav prema njoj i dalje je dečja, a kao autor isti sam kao pre trideset i više godina kada sam počeo da pišem pesme. Svaki koncert novo je uzbuđenje i to se ne menja, iako s Instruktorima imam i po 80 nastupa godišnje.
Kažete u pesmi: Samo sam dobre ljude sretao. Da li je to baš tako i jeste li uspeli da ostvarite dečačke snove i upoznate neke od svojih uzora?
- Nisam samo dobre sretao, ali sam samo njih zapamtio. (Smeh) Trudim se da u životu pamtim samo dobre stvari i ljude, a one koji nisu bili takvi, lako prepuštam zaboravu. Imao sam prilike da upoznam neke poznate osobe i svi koji su bili veliki umetnici, a takvi su me samo i zanimali, bili su i odlični ljudi. Što je veće ime, čovek je normalniji. Imao sam strašnu tremu kada sam upoznavao Kornelija Kovača koji nam je bio i prvi producent. Sećam se da sam bio na početku karijere, svirao sam u Čorbi, a radili smo nešto za Zdravka Čolića. Uspeo sam nekako i da krijem tu tremu, a moj kolega Žika Milenković, koji je tada još bio u Teatru levo, potpuno se oduzeo kada je video Batu. Prva tri meseca uporno smo mu govorili Vi, sve dok nam nije rekao da se smirimo i prestanemo da mu persiramo. Batu smo gledali sa Korni grupom i crnim hammondom i bilo nam je neverovatno da taj čovek uopšte hoće da razgovara s nama, i još nam pomaže kao producent. Za moju karijeru bili su važni i uticaji Vlatka Stefanovskog, koji mi je generacijski bliži, kao i Džona Mekoja, prvog stranog producenta s kojim sam ikad radio. Imao sam sreće da nailazim na dobre ljude, mada, naravno, nisu svi bili takvi.
Uspevate li da sopstveno iskustvo prenesete svojoj deci, pokušavate li da utičete na njihove izbore, interesovanja, ciljeve?
- Ne utičem uopšte na to direktno, ali svakako da oni trpe moj uticaj kroz čitav život. Trudim se da izgrade normalne stavove, da pokupe ono najbolje od kuće. U izbore im se ne mešam i mislim da tako treba. Ni moji roditelji se meni nisu mešali, a bilo je dosta teško dopustiti da neko sa samo 17 godina svira u bendu kao što je Riblja Čorba, ide na velike turneje i zbog toga zapostavi fakultet. Decu treba pripremiti da budu dobri ljudi i pokazati im što više od života, kako bi imali neki izbor, a onda im moramo dozvoliti da idu tamo gde ih srce povuče. Nisam otac koji traže da deca zadovolje njegove izbore.
Svojim radom i postojanjem na javnoj sceni neminovno se namećete kao model i uzor mlađima. Šta biste voleli da oni nauče od vas?
- Ako si talentovan za umetnost, budi uporan i trudi se, nauči da se nosiš sa tim da su neki dani bolji, a neki gori. Ne gubi nikad nadu i veruj u ono što radiš. Ljubav je neophodna kao pokretačka snaga jer kad nešto voliš, ništa ti nije teško. Treba pozitivno razmišljati i raditi dobre stvari, a to dovodi i do pozitivnih rezultata.
Priča se da ćete biti u žiriju novog muzičkog takmičenja The Voice. Da li je to istina?
- Neću. Imao sam ponudu i to je u svakom slučaju kompliment. Zahvalio sam se, ali nisam mogao da prihvatim. Retko sam, samo jedanput ili dvaput, bio u nekakvim žirijima. Jednostavno, nisam čovek za to. Teško mi je da gledam ljude kojima je strašno mnogo stalo do neke stvari, a ja treba da budem sudija koji odlučuje da li će oni uspeti. Ne bih bio dobar ni kao profesor, previše sam popustljiv. Uvek mi je žao kad se neko trudi, imam razumevanja kad neko ima tremu... Stvarno ne bih voleo da bilo ko sutra plače zato što ja nisam glasao za njega. To je jedini razlog što nisam prihvatio ponudu za The Voice.
Mislite li da je dobro što ima toliko takmičenja i da se to može pozitivno odraziti na našu muzičku scenu?
- To je sad pomalo i moda. U krajnjoj liniji, za televizije je najjeftiniji šou u kome ljudi dolaze i prolaze – mali su troškovi, a velika gledanost. Nekima takmičenja daju lažnu nadu, a nekima zaista pomognu. Ali, ako uzmemo na primer Evroviziju, kao veliko muzičko takmičenje, jedini učesnik koji je napravio svetsku karijeru je grupa ABBA. Uvek postoji mogućnost da neko od tih klinaca koji je stvarno talentovan uspe. Video sam snimak Kristine Agilere kako peva na nekom takmičenju sa samo 9 godina i zvuči potpuno neverovatno. Ali ona bi, kao toliki talenat, svakako napravila karijeru i bez toga. Takmičenja ne garantuju karijeru, ona su samo početak i to prilično nezgodan. Do popularnosti se dolazi lako, ona traje 3-4 meseca, a za to vreme morate da napravite dobru pesmu, snimite spot, puno nastupate i borite se za svoje mesto jer, evo, završava se novo takmičenje, stižu novi ljudi gladni uspeha...
Danas se lako postaje poznat, a vi ste jedan od retkih koji znaju kako se to i ostaje i kao se decenijama opstaje na sceni?
- Vrlo mlad sam sam počeo da sviram sa Čorbom i osetio šta znači biti poznat, ali imao sam sreće da je Bora Đorđević, kao frontmen benda, bio tada najizloženiji. Uvek sam se trudio da se ne pojavljujem u javnosti bez razloga, da doziram svoje prisustvo u medijima i ne eksponiram se privatno, već kroz muziku. I inače, nisam klasičan celebrity tip, retko se pojavljujem na javnim mestima i to uglavnom kad odem na neki koncert ili da pogledam film, predstavu… Družim se sa istim ljudima već trideset godina, a većina njih nisu medijske ličnosti.
I vaš brak sa suprugom Emilijom, s kojom ste još od srednjoškolskih dana, redak je primer trajanja, naročito među vezama na javnoj sceni. U čemu je tajna?
- Trudim se da suprugu i decu držim dalje od medija i ne volim priče o svojoj privatnosti. U tom smislu, nikada nisam bio deo estrade. To je možda čudno u ovoj eri rijalitija, ali se privatno ne razlikujem mnogo od onoga što pokazujem u javnosti.
Na ovom albumu prvi put ste sami snimili usnu harmoniku, a najavljujete i da ćete je svirati na koncertu. Koliko još ima stvari koje je posle pedesete moguće raditi prvi put? Šta su danas za vas izazovi? Imate li neostvarenih želja?
- Svirali smo na svim kontinentima, osim u Južnoj Americi, koja nam godinama izmiče. Voleo bih da odem tamo, makar turistički. A inače, uvek postoji još nešto. Ima mnogo knjiga koje nisam stigao da pročitam i bendova koje nisam gledao. Jako bih recimo voleo da vidim Prinsa uživo, to mi je baš velika želja...
Stalno vas pitaju o onome što je iza vas, a kako vidite sopstvenu budućnost?
- Sigurno ću se baviti muzikom jer ništa drugo nisam ni radio ceo život. Stonsi danas imaju više od 70 godina, a mi smo tu, oko 50, pa kad vidim kako oni odlično praše, to mi deluje utešno. Muzika je posao koji možete da radite dok god možete da govorite. Radio sam muziku za pozorište, film, reklame, svirao u dva velika benda, za sad... Kad budem bio stvarno mator, verovatno ću svirati manje koncerata, a više komponovati, ali sigurno neću menjati zanimanje. (Smeh)
Plaši li vas starenje i imperativ mladosti koji savremena civilizacija nameće?
- Nemam frku od starenja, to je prirodna stvar i tako je treba i prihvatiti. Drugari mi se nekad smeju kad kažem kako ne bih voleo da sad imam 20 godina. Zadovoljan sam svojim godinama. Sa 20 sam radio ono što treba da rade dvadesetogodišnjaci, sad živim drugačije, onako kako mislim da treba. Recimo, jako mi se dopada nova ploča grupe Bad Copy, ali, bilo bi glupo kad bih ja imao takav album, niti mogu tako nešto da napravim. Treba samo biti u skladu sa svojim godinama. Strah od starosti verovatno dođe u poznijem dobu, kad počnu problemi neke druge prirode. Godine zaista nemaju veze, važno je kako se čovek oseća, a u mom poslu, one ne smetaju. Naprotiv, moja generacija muzičara još puni stadione širom sveta.
Vera Nikolić
