Mlad i perspektivan glumac srpskog porekla Luka Mijatović (20) krupnim koracima gradi svoj put ka glumačkom uspehu u Sjedinjenim Američkim Državama, gde živi poslednje tri godine. Uprkos tome što je kao dete poznatih roditelja, dizajnerke nameštaja i vlasnice kompanije Lorca Design Elene Karaman Karić (40) i fudbalera Predraga Mijatovića (44) mogao da uživa brojne privilegije u našoj zemlji, on je odlučio da se otisne preko okeana kako bi sam gradio karijeru tamo gde ga niko ne prepoznaje i gde je talenat jedini preduslov za uspeh. I mada je tek nedavno završio školovanje, Luka je već ostvario nekoliko značajnih rola u njujorškom teatru 4th Street Theatr, a jednu od značajnijih uloga dobio je u komadu Beogradska triologija dramaturga Biljane Srbljanović. U intervjuu za Story Luka objašnjava kakav je njegov odnos sa roditeljima i bakom kreatorkom Vericom Rakočević, šta mu najviše nedostaje otkako je u Americi, ali i kako je stekao prijatelje u ovoj zemlji.
Story: Kao student glume već ste kročili na njujoršku pozorišnu scenu. Kako se osećate tim povodom?
- Osećaj je jako lep, a i ohrabrujuće je znati da sam dobio tu priliku tako rano.
Story: Koliko vam je uz školovanje bilo naporno da pripremate predstavu Beogradska tirologija?
- Ništa nije naporno kada se radi o strasti.
Story: Kako je izgledao kasting za taj komad Jeste li se nadali da ćete biti izabrani?
- Glumio sam u jednoj manjoj predstavi u aprilu 2011. godine gde su se pojavili Theo Petelov i Kate Hoffman, članovi WhiteListed pozorišne kompanije. Bilo nas je dosta iz pozorišne kompanije Atlantic i znali su da redovno izlaze talentovani glumci iz te škole. Sledilo je veoma prijatno iznenađenje kada su mi ponudili ulogu Jovana u Beogradskoj Trilogiji odmah nakon te male predstave.
Story: Da li je teško glumiti na engleskom?
- Engleski govorim od malih nogu i glumio sam uglavnom na tom jeziku, tako da mogu reći da mi je gotovo kao maternji, a čak mi je možda i lakši dok sam na sceni.
Story: Kakvi su vam dalji planovi? Radite li na nekom novom projektu?
- Imam sreće da radim na nekoliko projekata u 2013. Godini, a
jedan od njih je u čast Nikoli Tesli. Predstavu će režirati Sanja Beštić, naša rediteljka koja već duže vreme živi i radi u Njujorku. Ovo će biti naša prva saradnja i verujem da biti na obostrano zadovoljstvo. Gledao sam njene predstave i veoma mi se dopada njen stil. Odabrala je odličan komad koji govori o odnosu Edisona i Tesle i krađi Teslinih ideja. Interesantno je posvetiti se nečemu toliko istorijski i nacionalno važnom.
Teslu će igrati Džejms Tejlor, engleski glumac koji je igrao u Sanjinoj posleđoj predstavi Tigar od Sizgala. Radujem se saradnji jer mislim da od njih mogu mnogo da naučim. Premijera se očekuje na proleće.
Story: Smatrate li da su deca poznatih roditelja privilegovana ili im je nešto i uskraćeno?
- Po mom iskustvu u Americi vam niko ništa ne duguje, pogotovo ne u glumačkoj industriji. Tako da, osim možda zdravstvenog osiguranja, ne dobijaju se privilegije čisto zbog roditelja. A prezime Mijatović, ovde ne mogu ni da izgovore. Tako je možda čak i bolje, jer privilegije ubijaju glad za uspehom.
Story: Da li vam je pretežak teret popularnosti vaših roditelja, Elene Karaman Karić i Predraga Mijatovića?
- Ne, jako sam ponosan na svoje roditelje.
Story: Koliko je vaša baka Verica Rakočević uticala na vas i jeste li tokom odrastanja imali sa njom odnos bake i unuka ili pak prijateljski?
- I jedno i drugo. Verica je izuzetno mlada baka, tako da naš odnos nije bio stereotipski odnos unuka i bake koja živi u selu i bere deci sveže trešnje. Ali otkad znam za sebe uvek je bila tu da pomogne i da nas savetuje.
Story: Šta vam najviše nedostaje dok ste u Njujorku?
- Da me svaki dan na krevetu čeka čist veš.
Story: Kako izgleda vaš život u Velikoj jabuci?
- Ljudi obično misle da je život u Njujorku jedna velika bajka. Ja ga obožavam jer volim buku, žurbu i da se večito nešto dešava oko mene, ali život ovde nije kao onaj iz TV serija. Stres vlada gradom i u trenutku može bilo šta da ti se desi. Ja sam inače u zadnje tri godine bio prezauzet školom, tako da tek sad nakon maturiranja redovno mi se dešava da stanem i pomislim: Kako neverovatan grad!
Story: Šta ste nasledili od oca, a šta od majke?
- Ponos od oca, a hrabrost od majke.
Story: Ko vam je veća podrška?
- Ne mogu da opišem koliko sam zahvalan zbog podrške koju mi bukvalno svi u porodici pružaju. Nisam očekivao toliku pozitivnost i veru u moje odluke. Pogotovo u ovako rizičnoj karijeri, gde je konkurencija ogromna i gde vrlo često najtalentovaniji ne izbiju na površinu. A braća i sestre me redovno pitaju kada će me gledati na televiziji.
Story: Kada ste poželeli da se bavite glumom?
- Voleo sam glumu još otkako sam živeo u Beogradu, mada to nikada nije bila neka opcija. Čak ni ja nisam ozbiljno na to gledao. Igrao sam po školskim predstavama međutim to su bile dečije igre. Pred fakultet, kada sam razmišljao čime želim da se bavim u životu i šta bi me ispunjavalo, nekako sam spontano shvatio da je gluma jedini pravac koji me je zanimao dovoljno da batalim sve ostalo i krenem svojim putem. Otišao sam na probu na NewYork University, primili su me i tad je sve počelo.
Story: Volite li fudbal i da li ga igrate?
- Ne, isključivo igram polo. (Smeh) Šalim se, naravno da volim fudbal i igram ga kad god mogu da odvojim malo vremena i kad god mogu da nagovorim amere da igraju samnom.
Story: Imate li sklonosti ka dizajnu?
- I ne baš. (Smeh)
Story: Koja vam je najlepša uspomena iz detinjstva?
- Sve uspomene iz detinjstva su mi drage. Elena je vrlo posvećena majka, i mi smo joj uvek bili na prvom mestu. Dok sam bio tinejdžer na mene je ostavilo utisak veselje u Madridu posle osvajanje španske lige 2007. godine dok je Peđa još bio direktor Real Madrida. Ta noć je ispunila svu patnju kroz koju su ekipa i navijači prosli cele sezone, atmosfera u gradu je bila neobjašnjiva. Ali jednako kao što svi meni pružaju podršku, tako i ja dajem sve od sebe da budem podrška najbližima.
Story: Da li ste se lako prilagodili na život u Americi?
- Veoma lako. Imao sam trenutke nesigurnosti u sebe, kao i svi, ali prebrodio sam ih zahvaljujući porodici pa i veri u svoju odluku da činim pravu stvar i radim ono što volim.
Story: Jeste li lako i brzo stekli prijatelje?
- Jesam. U Španiji sam imao prijatelje koji su odrasli u Njujorku, tako da sam odmah nakon dolaska imao društvo.
Story: Družite li se samo sa ljudima sa naših prostora ili ne?
- Ne. Nažalost nema mnogo Srba u mom društvu u Sjedinjenim Američkim Državama.
Story: Koji vam je najveći glumački izazov?
- Da prebrodim nezasitu želju da sve bude onako kako sam isplanirao. Po meni, najvažniji deo glume je prilagoditi se okolnostima predstave. Živeti u svakom pojedinačnom trenutku bez razmišljanja šta se već desilo ili šta će se upravo desiti. Meni je ostala poruka da glumac pruža najprirodniji nastup na sceni samo kada živi u datom trenutku. Nas su učili da nisi individualno vezan ti, niti tvoj partner, niti režija, nego čitava kolaboracija između svih. To je obično mnogo lakše reći nego stvarno uraditi, tako da se još borim s tim, mada smatram da sam krenuo u odličnom pravcu iako imam još mnogo stvari da naučim.
Story: Jeste li od onih koji smatraju da su komadi Vilijema Šekspira najveći domet u pozorištu ili pak volite moderniji teatar?
- Smatram da svaki glumac mora da poznaje Šekspirov opus, i da ga je nekad u karijeri čitao, mada sam i sam upoznao nekoliko fenomenalnih glumaca koji ne vole njegov stil. Ja više volim moderniji teatar poput Artura Milera i Harolda Pintera, jer imaju vanzemaljski dramski dar, ali kad neko zna da odglumi Hamleta, Henrija V, Makbeta… tu nema šale.
Story: Ko vam je uzor u profesionalnom smislu?
- Idol svih vremena mi je Keri Grent, dok je idol moje generacije Leonardo Di Kaprio. Kad ste gledali loš film sa Di Kapriom? Nikada.
Story: Imate li ambicija da igrate u srpskim filmovima ili u domaćem pozorištu?
- Pošto sam Srbin, to bi mi bilo nešto najmilije. Pre svega bih voleo da ustanovim karijeru u Americi jer mi je to dalji plan, ali ako mi se pruži prilika da igram u nekom srpskom filmu ili predstavi, rado bih se vratio.
Story: Koje ljudske vrednosti najviše cenite?
- Skromnost, posvećenost, odgovornost za svoje postupke.
Story: Družite li se sa srpskim glumicma koji pokušavaju da uspeju u Americi?
- Iskreno da vam kažem, do sada ovde nisam upoznao nijednog našeg glumca.
Story: Koja je to najvažnija stvar koju ste naučili u poslednje tri godine?
- Pa možda ono da vam niko ništa ne duguje u ovom poslu.
Story: Da li ste zaljubljive prirode?
- Da. Ja se svaki dan zaljubim po nekoliko puta. (Smeh) Ali me, hvala Bogu, brzo prođe.
Story: Na koji način devojka najlakše može da vas osvoji?
- Da me namami biftek večerom.
Story: Da li više volite da osvajate ili budete osvojeni?
- Kako bi to bilo lepo kad bi devojke mene osvajale! (Smeh) Taj teret nekako uvek padne na moja leđa. Ja sam od onih tradicionalnih koji smatraju da muškarac treba da osvaja.
Story: Čime mislite da privlačite pripadnice lepšeg pola?
- Ne znam šta one to vide u meni… Nikada nisam nosio protezu, mora da je zbog toga, devojke otkidaju na to.
Story: Sa kim delite probleme kada ste tužni, povučeni u sebe?
- Mislim da jesam povučen u sebe. Ne savetujem da bilo ko bude oko mene dok sam tužan jer imam neobjašnjiv dar da povučem ljude u tu depresiju. Kao neki žalosni, živi pesak.
Story: Jeste li eksplozivne ili mirne naravi?
- Uh, eksplozivne i nikako da naučim lekciju. Zapravo ako ne spada u grupu stvari zbog kojih mi stvarno puca narav, obično znam da se iskontrolišem. Najviše od svega na svetu me nervira nepravda, čak iako nema nikakve veze sa mnom.
Story: Šta planirate u budućnosti?
- Ako Bog da preseliću se u Los Anđeles da nastavim ovim putem koji sam za sebe izabrao. Pozorište mi je blizu srca, ali smatram da su najveći glumci u filmskom odseku industrije. U Americi pozorišnim glumcima je čak plaćati krov nad glavom retko realna opcija.
Story: Kako vidite sebe za 20 godina?
- Ako mogu da pustim mašti na volju, učeći Di Kaprija dve, tri finte između snimanja.
Ksenija Konić
